Svoje prve pozorišne korake, ovde u Novom Sadu, mnogi od nas napravili su u Pozorištu mladih. Ka zgradi nadomak Dunavskog parka hitali smo nekada u cipelićima od sedam milja, stiskajući za ruku nekog od ukućana, odlučni da što pre savladamo stepenište na ulazu koje je za nas bilo predvorje do tada nedokučivih priča.

Uronjeni u sedišta, uplovljavali bismo potom u sigurne glumačke ruke koje su oko nas plele bajke, oživljavale lutke, lepotom slika napajale naše radoznale dečje oči.

Tako smo, ne trepnuvši, jednim delom odrasli i tu, u Ignjata Pavlasa, idući, kako su godine odmicale, sve sigurnijim korakom od male do velike scene, pažljivo birajući nove, složenije i intrigantnije priče u kojima su briljirali naši pozorišni junaci.

Divili smo im se u svakoj od njih. Kad su bili borci za pravdu i slobodu, kad su se smrtno zaljubljivali, kad su gubili glavu zbog kakve lepote, kad su kidisali protiv nepravde, kad su nas učili lekcijama o kojima se u školi ili kod kuće ćutalo, obožavali smo ih kad su nas zasmejavali, ludo zabavljali...

I dok smo u jednom trenutku na maloj sceni sanjali prinčeve na belom konju, već u drugom, na velikoj sceni, otkrivali smo da uglavnom dolazi samo konj - od princa na koncu uglavnom ne bude ništa. Crtali smo krinoline za kojima smo prethodne noći uzdisali, mačevali se sa nevidljivim protivnicima čim bismo izašli iz sale, paktovali sa vilama i vilenjacima, prezirali zle i bahate, sve to u društvu glumaca Pozorišta mladih.

Glumci su nas učili kako se voli, kako se preživi kad se gubi ili pati, kako da poštujemo druge i pazimo slabije, kako da budemo dostojanstveni, odvažni, kako da večno ostanemo mladi i kad smo već stari. Na obe scene sa njima smo voleli da se smejemo i radujemo, pa i suze sa njima bile su nekako podnošljivije.

Danas kao odrasli ljudi znamo da nema velikih i malih scena, sve su one važne i svaka priča ispričana na njima presudna je za naše odrastanje. Svaka je upisana duboko u naše pamćenje, svaka nas je napravila ljudima kakvi danas jesmo. Zauvek pamtimo gde smo ih prvi put čuli i uvek se vraćamo na ta mesta gde smo i sami u suštini bili junaci pravih priča.

Jedno od takvih mesta je Pozorište mladih, i danas omiljeno mesto pozorišnog Novog Sada: i mladih i starih, i velikih i malih, optimista i onih drugih, gnostika, mistika, hedonista, onih što ljube fantastiku i onih u realizam zakletih fanova, svih fantazmagoričnih duša što ištu neki viši smisao života, zaljubljenih i odljubljenih, svih mislećih ljudi koji znaju da je duh moguće spasiti samo ako se svakodnevno umiva nekom lepotom.

Danas sa sigurnošću znamo da lepotu stvaraju ljudi. U Pozorištu mladih stvaraju je naši glumci, u razmeni misli, ideja i dela. I ove sezone spremni su da zbog mališana izmere neki zvezdani put, da zbog neke zalutale duše zagrabe čašu istine sa kakvog raskošnog knjiškog izvora ili da raspletu neko buntovno brehtovsko čvorište.

Umeju to da urade kao tri sorele ili tri musketara, kao neki momci iz benda, kao Mika Antić, gospodin Goluža ili Onjegin, kao Palčica, Snežna kraljica, kao debele ili plavi zec, na vukovom tragu, uz sladoled ili vesele muzičare, pored suncokreta, u društvu devojčice sa šibicama ili kakvog mačora u čizmama...

Od ove sezone i sa paklenom pomorandžom, sa kojom zajedno krećemo na uzbudljiva Guliverova putovanja.

Vežite se, polećemo. Tu, u Ignjata Pavlasa, nadomak Dunavskog parka. Stepenište je isto, ali su priče drugačije.

Vaše Pozorište mladih

Izuzetnu kritiku za "Tri musketara", hvalospev razigranom i raspevanom ansamblu Pozorišta mladih napisao je Dragoljub Selaković. Objavio ju je "Novi magazin" u svom 547 broju. Selaković posebno ističe predanost glumaca ali i rediteljsku ideju, uz preporuke za gledanje - publici i selektorima festivala. Hvala autoru teksta i redakciji "Novog magazina".

O zaboravljenoj etici i viteštvu, važnosti pozorišta i publike, mestu mladog glumca u današnjoj sveopštoj društvenoj enigmi, ali i o tome da još uvek vredi biti čovek od reči i reda, za "Dnevnik" je govorio naš Dartanjan - Darko Radojević,  jedna od mladih zvezda našeg teatra. Hvala novinarki Nataši Pejčić što ga je primetila.

Originalan tekst: Intervju

Naša "Tri musketara" u "Dnevnikovom" TV dodatku.

Hvala novinarki Sneži Milovanović.

Na početku behu “Tri musketara” a onda se družina uvećala... Jedan Aleksandar i jedna Aleksandra, Darijan, Vesna, Milica, Ana, Dragan, Dejan, Mirko, Miloš, Ratko, Saša, druga Aleksandra, opet Dejan, pa Aleksa, Danilo, Slobodan, Darko, još jedan Aleksandar, Kristina, Slavica, Miloš opet, Marina, Jelica, još jedan Dejan, još jedan Saša, Ivan, Anica, Sanja, Marija, Neda, Vera, Dragan drugi, harmonikaši, gardisti, i još Milica, Snežana, Đorđe, dekorateri, garderoberi, šminkeri, vlasuljari, oni koji su izradili scenografiju i kostime, jedan alpinista Miloš, autori fotografija i videa, dizajna, Goca, opet Miloš, i Radmila, Sava i Ivana, plus Olga i na koncu Nestor. Uh, koliko ih je, a svi su oni “Tri musketara”.

Fotograf: Jovana Semiz

Svoje utiske o predstavi "Tri musketara" sa gledaocima RTV - a podelila je pozorišna kritičarka Ivana Petrović. Hvala Ivani, musketarski pozdrav celoj ekipi emisije "Arterija".

Pogledajte na linku: https://media.rtv.rs/sr_ci/art-erija/68029

Mnogo je izuzetnih - pametnih, mudrih i potresnih rečenica u svetskoj literaturi. Neke od njih upamtili smo za sva vremena. Jedna iznad svih, koja vrca od ustreptale hrabrosti i humanosti, na koju se sve više pozivamo, ali je sve manje upražnjavamo, je ona musketarska Aleksandra Dime. “Svi za jednog, jedan za sve”, koja u čoveku budi sve najplemenitije, postala je simbolom onoga što smo prohodavajući u cipelama manjim od broja 26 razumevali kroz pesmu “Kad se male ruke slože, sve se može – sve se može.”

“Svi za jednog, jedan za sve, baš to se vidi na sceni Pozorišta mladih, u najnovijoj predstavi “Tri musketara”. Svi su u njoj združili vredne ruke da bi stvorili zabavnu i duhovitu, a istovremeno nežnu i poučnu predstavu kakvom ju je napravio reditelj Darijan Mihajlović a zdušno mu igrom, pesmom i plesom pomogli - kao zapeta puška spremni - glumci Pozorišta mladih. Sve po tekstu Aleksandre Glovacki, inspirisane delom Aleksandra Dime.

Očaravajuće lako igraju ih Slobodan Ninković, Aleksa Ilić i Danilo Milovanović. Oni su musketari kakvim ih danas zamišljamo dok čitamo knjigu Aleksandra Dime. Iako u njima i dalje kuca srčanost, malo im je pun kufer svega. Smoreni od borbi posle kojih pobede bivaju nagrađene novim ratovanjima, oni bi malo da ih kralj iskulira, malo manje fokusira, pusti ih na miru da svoje slavne pobede zalivaju rujnim vinom.

Ali tu je mladi, neobuzdani i samosvojni Dartanjan koji ih podseća na ono što su nekada i sami bili. Dartanjana razigrano tumači Darko Radojević a njegovog smotanog slugu Planšea, koji nas smehotresno povremeno prošeta i kroz Vikipediju i 21. vek, igra apsolutno neodoljivi Aleksandar Ilković.

Scene između Dartanjana i Konstace, koju u luku od lukave, mudre i odane do zaljubljene i nežne, na sceni iscrtava Kristina Savkov, podsećaju na najlepše ljubavne scene iz filmova, onih koje - u zimske dane posebno, umemo da gledamo i po nekoliko puta. U njihovim zajedničkim scenama fizika i hemija su pomešale karte tako da se glumačka hemija pretvara u ljubavne formule koje izazivaju ozbiljne uzdahe u publici.

Slavica Vučetić je furiozna kao Milejdi de Vinter – njenoj lukavosti nije dobro stati na put a tek se ne bi smelo raskalašno uznemirujućem Rišeljeu Saše Latinovića koji znalački prikazuje ono u šta se danas sve više uveravamo - da zlo više nema jezivo, već posve obično, često i umiljato lice.

Upečatljive minijature imali su Miloš Macura koji je bio vrckavi Luj 13 i - u jezičkom kalamburu – tres, tres charmante Marina Cinkocki kao francuska kraljica Ana. Odlučno odlični bili su zapovednici: musketara - Saša Stojković i garde - Ivan Đurić, uostalom kao i Anica Petrović u ulozi krčmarice mangupkinje. Dvorske dame na strani Rišeljea (Sanja Tomić, Marija Todorović, Neda Danilović, Vera Hrćan Ostojić i Dragan Zorić) i Jelica Gligorin (francuske kraljice) – sve u izuzetnim kostimima - davale su glamurozni i dodatno duhoviti šmek predstavi. Prstohvat engleske mudrosti i sveznajuće nadmenosti uneo je Lord Bekingem Dejana Šarkovića.

U ovoj predstavi složile su se i sve druge ruke: izuzetan posao napravila je kostimografkinja Milica Grbić Komazec. Njeni kostimi komotno mogu na bilo koji teatarski haute couture defile. Značenjski funkcionalnu scenografiju osmislila je Vesna Popović a kompozitorka Ana Krstajić preciznim je notama obojila predstavu kojoj su muzičari koji je uživo izvode dali naročit emotivni naboj.

Među najatraktivnijim scenama su one mačevanja, a da izgledaju potpuno brodvejski i da ih glumci usvoje na najbolji način, pomogli su Dragan Stojmenović i Dejan Karlečik, te koreograf Mirko Knežević.

Posle nekoliko odličnih mjuzikala ili predstava sa pevanjem i – u ovom slučaju - bez pucanja, koje je Novi Sad imao u proteklih desetak godina, evropskoj prestonici kulture u naručje je stiglo jedno pravo pravcato brodvejsko čedo. Publika će ga obožavati i pohoditi ne samo zato što je u scenskom smislu raskošan praznik za oči i uši, već pre svega zato što je ovo najzad i jedan praznik za dušu, zgužvanu centrifugom svakodnevnih loših vesti. U svemu tome, evo najzad nečeg što daje nadu i budi optimizam, stari ili novi, kako god, ali budi. Stoga, “Svi za jednog, jedan za sve”. Urnebesna musketarska zavrzlama sa hepiendom ponovo je na repertoaru 25. i 26. septembra, od 20 sati.

(Snežana Miletić)

11. septembar

Svet je ovaj dan upamtio po terorističkom napadu na njujorške kule, od te 2001. godine svet više nije isti. Ovaj 11. septembar, ove 2021. godine, Novi Sad će pamtiti po jednom nesvakidašnjem kulturnom događaju, pozorišnoj premijeri u Pozorištu mladih, koja će nas podsetiti na sve dobro u ljudima, na to da ponovo možemo biti spektakularno hrabri, dečije razigrani, dosledni i svoji. Garantuju nam to jedan Aleksandar - Dima i jedna Aleksandra - Glovacki, sve u režiji Darijana Mihajlovića. Svi za jednog, jedan za sve!  

“Tri musketara”, premijerno, sa odličnim glumcima Pozorišta mladih!

Ostalo je još malo slobodnih mesta! Karte možete rezervisati na blagajni Pozorišta mladih ili putem telefona: 021/521-826

Dobro nam došli!

Intervju: Darijan Mihajlović, reditelj “Tri musketara” Pozorišta mladih

Predstava “Tri musketara” u režiji Darijana Mihajlovića, koja će premijerno biti izvedena u subotu, 11. septembra od 20 sati na sceni Pozorišta mladih, označiće početak nove sezone u našem teatru, i to brodvejski.

“Tri musketara” ispričaće priču o tome zašto je važno biti poseban, biti individua, a ne gomila bez svesti i savesti, kako samo ostvaren čovek, siguran u sebe, u svoje znanje i umeće, u svoje životne stavove, svojim ljudskim kredibilitetom može da stane na stranu slabijeg, da ustane za pravdu, da stoji za čovečanstvo. “Svi za jednog, jedan za sve”, umesto “Svi za lajk, lajk za sve i svašta”.

Reditelja Mihajlovića novosadska publika već zna. Predstave koje je režirao svojevremeno sa trupom “Torpedo”, koje su često gostovale u Novom Sadu, budile su slobodu u čoveku. Sećamo se fantastičnog “Overlepinga”, upečatljivo potresne “Dantonove smrti” na obodu Petrovaradinske tvrđave ali i provokativne Verdijeve opere “Makbet” u Srpskom narodnom pozorištu...

O predstavi “Tri musketara”, u kojoj su glumci Pozorišta mladih dali najbolji deo sebe, zbog čega će se publika beznadežno ponovo zaljubiti u njih, govori Darijan Mihajlović.

Musketarstvo je danas gotovo zaboravljena kategorija. Vremena jesu čupava, ali ljudi ipak ne bi smeli da zaboravljaju koliko je važno štititi drugog: samo tako svet može biti dostojan za život. Kako se ono ponovo može probuditi? Ko ga može probuditi? Mi sami? Pa šta čekamo?

Musketar je životni mangup. To je jedan od onih koji, kad im kažeš da nešto nije realno, oni odgovore:”Pa promeni realnost”. Taj stil da se sve može, da nema straha ni pred kim i ni pred čim, to je izuzetno dragoceno. Svako treba da ima po musketara u sebi, kako bi mogao da živi, a da ga nije sramota života.

Ima li ipak nekih musketara danas, ko su oni za tebe?

To je svaka naša timska sportska pobeda. To da dođeš iz neke uklete sredine, timski pobediš nekog iz velikog belog sveta, a sve samo zato što znaš da su svi za tebe i da si ti tu za tim. To svi za jednog, jedan za sve znači da je moguće organizovati se i pobediti čak i kad su sudije, publika i protivnici na papiru - jači od tebe.  

Pandemija korone, mislili smo, presložiće nam život,  i jeste u mnogim sferama. Jesmo li postali empatičniji ili pak sebičniji ljudi? Šta te u svemu tome brine? Ima li išta što te raduje?

Korona znači kruna i ispalo je da je kruna svih bolesti, jer se umešala u sve. Skoro da ima ličnost. Ostale bolesti su uvek problem nekog drugog, a korona je svačija. Čovek je društveno biće i ona se naselila baš u tom prostoru. Rasparala je društveno tkivo dotle da se više ne pruža ruka i ne ljubi tri puta. Čekamo svi da prođe, kao neki dosadni gost koji je zaseo, pa ne znaš kako da mu objasniš da ode. Na kraju, više se čita i piše, tako da me raduje da će posle cele pandemije svi biti načitaniji. Na kraju, Andrić je svoje remek delo “Na Drini ćuprija” pisao u izolaciji, tokom nacističke okupacije. Izolacija je tokom istorije, stvorila mnoga genijalna dela.

I danas imamo borbu jednoumlja i slobodnog uma, baš kao kod Dime. Ovo prvo danas često prednjači, a ni ono što bi trebalo da je elita danas nema u sebi snagu, harizmu, odlučnost, znanje, hrabrosti da bude lider, neko ko može da preokrene pogrešan tok istorije. Može li se pojedinac u svemu tome izboriti protiv upotrebe čoveka?

Vreme u kojem se dešava Dimina priča, otprilike je izgledalo ovako. U Francuskoj je na vlasti autokrata koji je svemoćan, kralj Luj XIII. Po provinciji se dešava poneka seljačka buna u kojoj se većinom primitivni seljaci osvete tako što pale i ubiju ponekog vlastelina. To se zvalo “žakerija” i iz takve sredine u veliki Pariz dolazi D’Artanjan. On, dakle, beži iz sredine koja siluje, ubija i naivno veruje da je život negde drugde, na dvoru. Osvešćenje D’Artanjana da je vladar licemeran, lažno smeran, lažno radan, lažno vredan, lažno patriotski - to je centar priče. Rišelje je primer antagoniste koji je osvetoljubiv, sujetan, podrugljiv i nemilosrdan kada je u pitanju vlast. Takva je Francuska u to doba i sve se kuva u njoj jer će biti potrebno još skoro dva veka da taj lonac eksplodira.

Povodom rada na predstavi zabeležio si jednostavnu a vrlo složenu, i sve teže izvodljivu rečenicu: “Prvo budi ti, a onda budi deo većine.” Za to treba ozbiljna hrabrost, ljudi danas nisu spremni na to. Čovek stagnira u svakom smislu, iako mu tehnologija koja stalno napreduje, nudi široko polje za napredak u svakom smislu. Nemamo herca ni za sitne svakadnevne hrabrosti. Retki su spremni da ne budu deo gomile. Znači li to da je malo ljudi za slobodu, jer sloboda je velika odgovornost?

Kolektivizam, stado, istovetnost, jednobraznost… Svega se toga još nismo otarasili. Svaki čovek je unikat, ali za to je potreban drugi čovek koji to prepoznaje. Potreban je gledalac da otkrije umetnika, potreban je komentator da definiše problem. Ne dešava se sve to samo ovde i kod nas, u celom je svetu na delu “replemenizacija”. Vekove smo proveli da se odmaknemo od plemena, da bismo se vratili plemenskim vrednostima, čim se za to ukazala prilika. Samo se ta plemena drugačije zovu. Pleme antivaksera, pleme tetoviranih instagram influenserki, pleme tviteraša, a gde je tu onda onaj jedan što ga cene jer nije iz plemena?

Kako u ovo povuci-potegni pandemijsko vreme doživljavaš rad u pozorištu. Ono je uvek bilo oaza slobode mišljenja, a danas, paradoksalno, ono je i mesto gde si, zbog specifičnosti posla, u stalnoj opasnosti da "pazariš" virus. Menja li virus suštinu pozorišta?

Menja, ali katarza i pročišćenje ostaju. Pozorišta su poslednja linija odbrane duha jedne sredine i kad je virus u pitanju. Pogledali smo sve serije sa Netflixa i ostalih televizija za ove dve godine pandemije, neke i po dva puta. Mislim da je pozorište koje radi i dokaz da nismo baš skroz pobeđeni, jer možemo da ga organizujemo i u najtežim uslovima.

Kakav ti je osećaj: šta se u NS promenilo od “Overlepinga” i “Životinjske farme” ?

Davnih devedesetih je pozorišna trupa “Torpedo” redovno gostovala u Novom Sadu. Igrali smo na Štrandu, u Kulturnom centru, na rukometnom terenu… svuda. Nije se mnogo promenio Novi Sad, mi smo se promenili. Bilo je to vreme kad se igralo iz želje da se zaboravi najnotornije siromaštvo, da se osetimo bar malo delom nekog civilizovanog sveta…

Kakav je bio susret sa glumcima Pozorišta mladih?

Moj susret sa glumcima Pozorišta mladih je susret sa samim sobom iz tog vremena “Torpeda”. Oni pevaju, plešu, glume i mačuju kao da su na Brodveju. Sanjaju velike naslove velikih mjuzikala…Kao što mladi D’Artanjan inspiriše trojicu musketara na akciju, tako i za mene glumci ovog pozorišta predstavljaju koncentrat inspiracije.

(Snežana Miletić)

Pozorišnu sezonu u Novom Sadu otvara Pozorište mladih, mesto u kojem su u ljude stasala mnoga naša deca, dom radosti i smeha, drama – ali samo pozorišnih, katarze, uzdaha, nekih suza, ali i optimizma i nade. Počinjemo spektakularno, 11. septembra od 20.00 časova. Maske na nos, stižu “Tri musketara”!

“Tri musketara” - podsetnik na to zašto je važno biti svoj

“Hoću da znam kuda vodi ovaj put
Mene i život moj...

Tamo gde je srce, tamo sija sunce
Tamo gde je strah, tamo živi mrak...

Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj
Isti, poseban, slobodan, biti samo svoj...” (“Partibrejkersi”)

Pre nego što je došlo vreme “Svi za lajk, lajk za sve”, postojalo je vreme u kojem je bilo “Svi za jednog, jedan za sve.” Bilo je to vreme hrabrih i odvažnih ljudi koji su ustajali za pravdu, bili samosvojni, slobodoumni, hrabri - ljudi koji su snagom duha rušili pogrešne svetove i gradili sigurne puteve do novih, boljih, dostojanstvenijih.

Musketarstvo je danas gotovo zaboravljena kategorija. Retko smo hrabri, tek na rečima, uglavnom u svoja četiri zida. Kad treba stati za drugog – gromoglasan tajac. Za razumeti je taj strah, vremena su čupava, ali ljudi ipak ne bi smeli da zaborave koliko je važno štititi drugog, stati na stranu slabijeg, biti vitez, biti čuvar dobrote - jer samo tako će ovaj naš sve čudniji svet imati smisla, samo tako ćemo imati pravo da jednom zatražimo da neko zaštiti i nas same. I samo tako ćemo postati original, umesto gomile falsifikata – pojedinac, umesto gomile bez svesti i savesti.

Gde su nestali zajedništvo, empatija, briga za drugog čoveka? Gde je nestao hrabri i izuzetni pojedinac? Gde nestade to musketarstvo? Čuči li ono i dalje u nama? Ko ponovo može da ga probudi? Neko drugi? Mi sami? Pa šta čekamo?

O svemu tome na početku nove pozorišne sezone u Novom Sadu - a u gala maniru otvoriće je Pozorište mladih - govori predstava “Tri musketara”. Aleksandar Dima večna je inspiracija, Aleksandra Glovacki autor je teksta koji je režirao Darijan Mihajlović, a glumci Pozorišta mladih udahnuli su joj britkost duha i zaigranost života.

Musketari su u njihovoj verziji ne samo vešti mačevaoci, već pravi akcioni junaci, individualci i vesnici ideala slobodnog i nesputanog pojedinca. Biće to predstava od koje će se drugačije meriti pozorišno vreme, koja će mlade ljude učiti zašto je važno biti poseban, slobodan i samo svoj, baš kako to “Brejkersi” i danas tvrde, a iskusnu pozorišnu publiku podsetiti zašto je pozorište, taj vesnik budućnosti, često veliko kao život. Snežana Miletić

PREMIJERA: 11.09.2021. u 20.00 časova

REPRIZNA IGRANJA: 25. i 26.09.2021. u 20.00 časova

Dobro došli! 

Vojislav Voja Soldatović (1945-2021)

Sa velikom tugom primili smo vest da nas je napustio Vojislav Voja Soldatović, reditelj, glumac, scenograf, kostimograf...ukratko čovek od pozorišta. Posle gimnazije u Novom Sadu, potomak znamenite novosadske umetničke porodice Soldatović (Jovan Soldatović mu je bio stric) 1967. godine diplomira režiiju na ljubljanskoj Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u klasi prof. Slavka Jana. Dvadesetak godina je radio u Slovenskom ljudskom gledališču Maribor, gde je bio i umetnički direktor.

U smutnim devedestim godinama je šest i po godina bio upravnik Pozorišta mladih Novi Sad, i može se reći da je uz ogromne napore uspeo ne samo da sačuva pozorište nego da i uspostavi veliku, dramsku scenu.

Za svoj rad dobio je više nagrada i priznanja među kojima su najznačajnija Borštnikova nagrada u Mariboru, dva Zlatna smijeha u Zagrebu, Oktobarska nagrada Novog Sada 1993, Nagrada za režiju na Susretu vojvođanskih pozorišta 1997, Zlatna medalja „Jovan Đorđević“ 2000, Iskra kulture 2002...

Voja Soldatović je režirao preko 180 pozorišnih predstava i opera širom bivše SFRJ, ali i u inostranstvu, takođe je režirao i na televizijama širom regiona, za TV Ljubljanu, TV Maribor i TV Novi Sad...

Karijeru je završio kao reditelj u operi Srpskog narodnog pozorišta odakle je otišao u penziju. U SNP-u se još uvek pamte njegove režije, posebno legendarne predstave “Svetislav i Mileva”, po tekstu Miloša Nikolića, koja je bila na repertoaru 21. sezonu.

Sa predstavama koje je režirao gostovao je u Italiji, Francuskoj, Austriji, Rumuniji, Mađarskoj i Češkoj... Prevodio je simultano sa 10 jezika na festivalima u zemlji i inostranstvu...

Tekst: Dragoljub Selaković

Sa ponosom objavljujemo vest da je predstava Pozorišta mladih "Na vukovom tragu" pobednik 29. Kotorskog festivala pozorišta za djecu. Predstava je osvojila nagradu Žirija grada Kotora i nagradu "Dragan Radulović" koju dodeljuje Dječji žiri festivala. 

OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA:

ŽIRI GRADA:

 „Žiri grada Kotora dvadeset i devetog Kotorskog festivala pozorišta za djecu, Danijela Đukić, Marija Pilastro, Aleksandra Tomović, Mladen Živković i Maja Mrđenović, od 1. do 12. jula pogledao je devet predstava u selekciji Glavnog pozorišnog programa. Žiri većinom glasova nagradu za najbolju predstavu dodjeljuje predstavi „Na vukovom tragu“, produkciji Pozorišta mladih Novi Sad, u režiji Jakuba Maksimova. Predstava na posredan, ali vrlo upečatljiv i kritičan način obrađuje globalno društveno značajne teme koje se tiču opstanka i očuvanja humanosti u svijetu bespoštednog kapitalizma, koji duboko razara etiku, dostojanstvo, ali i sam život. Priča o borbi za preživljavanje psa Baka u vrijeme devetnaestovjekovne američke „zlatne groznice“ prikazana je umjetnički posvećeno, kroz skladno i efektno uklapanje pažljivo kreiranih i precizno animiranih lutaka, glumačke suigre, izvanredno atmosferičnog spoja žive muzike i različitih zvukova, i plodonosnog preplitanja naracije i magične vizuelnosti. (…)“

DJEČJI ŽIRI:

„ (…) Dječiji žiri 29. Festivala pozorišta za djecu u sastavu: Lazović Maša, Begović Vojin, Krivokapić Jovan, Una Marija Kokot, Leonid Bromberg i Marija Miladinović, teško, ali jednoglasno je odlučio da za najbolju, proglasi predstavu „Na vukovom tragu“, Pozorišta mladih Novi Sad. Ovu odluku obrazlažemo činjenicom da je ovo predstava koja je podjednako i poučna i emotivna, da je plod izuzetne pripovijedačke, glumačke i animatorske vještine, i što je najvažnije, u pitanju je predstava čija je iluzija podjednako lijepa kao i njeno razotkrivanje. Zadovoljni i prepuni pozitivne energije već razmišljamo o sljedećem festivalu, a njegovom budućem dječijem žiriju od srca želimo još teži posao. “

ПРЕУЗМИТЕ ОДЛУКУ ЖИРИЈА

"Kotorski festival pozorišta za djecu" se i ove godine tradicionalno održava u periodu od 1. do 12. jula i okuplja sve mališane po duši koji vape za neponovljivim trenucima i avanturama koje donose bliske susrete sa svetom pozorišta. Predstava Pozorišta mladih "Na vukovom tragu", izvedena je u okviru svečanog otvaranja 1. jula sa početkom u 21.30h. Ove godine deo festivalskog programa realizuje se uz podršku Opštine Tivat i Porto Montenegra, tako da je u nedelju, 4. jula sa početkom u 21h, u Atrijumu letnjikovca Buća, ponovo odigrana predstava "Na vukovom tragu". Prema romanu Zov divljine, legendarnog Džeka Londona, nastao je pozorišni komad "Na Vukovom tragu" novosadskog Pozorišta mladih. Ova pozorišna kompozicija upoznaje publiku sa 6 glumaca, 1 bubnjarem, 10 mikrofona, 4 psa i 1 jelenom. 

Režija: Jakub Maksymov
Dramaturgija: Jakub Maksymov, Carolina Arandia
Scenografija: Carolina Arandia
Kostimografija: Carolina Arandia
Dizajn lutaka: Marek Šterbák, Vjačeslav Zubkov
Kompozitor: Lazar Novkov
Igraju: Jelica Gligorin, Neda Danilović, Slavica Vučetić, Aleksa Ilić, Saša Latinović, Slobodan Ninković, Dejan Šarković

Važno obaveštenje: 

Zbog bolesti tehničkog radnika umesto predstave "Palčica", čije igranje je planirano 29.05.2021. u 11.00 časova, igra predstava "Anđeoska bajka".

Hvala na razumevanju.

Pozorište mladih Novi Sad