Poštovani posetioci,
možete pogledati repertoar Pozorišta mladih za mesec jun 2019. godine.
Takođe, repertoar možete preuzeti i u PDF formatu.
Vidimo se u pozorištu!
Poštovani posetioci,
možete pogledati repertoar Pozorišta mladih za mesec jun 2019. godine.
Takođe, repertoar možete preuzeti i u PDF formatu.
Vidimo se u pozorištu!
Razgovor s povodom – An Berelovič (Anne Bérélowitch) – reditelj
U iščekivanju smo premijere još jednog Molijera u Novom Sadu, u četvrtak 25.04.2019 u Pozorištu mladih imaćemo priliku da vidimo „Građanina plemića“, ovoga puta u režiji gošće iz Pariza An Berelovič. Uz pomoć Miloša Savina, koji je zadužen za odnose sa javnošću u Pozorištu mladih, sam iskoristio priliku da „zloupotrebim“ njeno slobodno vreme, obično ga provodi u šetnji kejom, pored Dunava, da popričamo o teatru, Molijeru, sličnosti i razlikama u radu sa glumcima, tragediji koja je pre nekoliko dana pogodila Pariz…
An nam je na početku pojasnila da je Pariz „mali“ i da gde god krenete morate da naiđete na Senu a ona inače živi u neposrednoj blizini iste. Tačnije, kroz prozor, ujutru dok pije kafu, gleda u Senu u brodove… doduše između Sene i njene zgrade je široka ulica koja je stalno zakrčena beskrajnim kolonama automobila pa je vazduh zagađen ali je to cena pogleda na Senu, zato joj se Novi Sad jako sviđa jer još uvek ima puno zelenila… sa druge strane smo mi pokušali da joj objasnimo da je do pre dve-tri decenije situacija bila mnogo bolja i da je Novi Sad imao duplo manje stanovnika i mnogo više zelenih površina ali to su neke druge priče…
Molim vas da nam kažete vaše utiske o radu sa ansamblom Pozorišta mladih na ovom projektu?
Meni se veoma sviđa atmosfera ovde, mislim u ovom pozorištu… glumci su veoma posvećeni svojoj umetnosti, svom radu u pozorištu… u početku je bilo poteškoća, teško je privići se na različite načine rada. Ponekad mi je bilo teško da iznesem moje metode rada na koje oni nisu navikli. Neki glumci su odmah shvatili kako ja radim a neki se nisu osećali baš komotno ali na kraju je to ipak bio veoma dobar, kolektivan, zajednički rezultat, mislim na ono sve što smo napravili.
Hoćete li da nam kažete nešto o razlikama u radu, u pristupu prema teatru ovde kod nas u odnosu na pozorišta na zapadu? Recimo, ovde imate ansambl dok u Francuskoj, Italiji… imate trupe koje se okupljaju oko pojedinačnih projekata…
Mislim da se pozorišni ljudi osećaju mnogo komotnije u svim tim zemljama. Da, u Francuskoj su ansambli veoma retki dok je u Nemačkoj to uobičajeno… ja sam radila u nekoliko Evropskih zemalja, imam neka iskustva u radu u Velikoj Britaniji, u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, a sada evo i u Srbiji… mislim da su razlike u odnosu na ansamble kao što je ovaj… pokušavam da identifikujem razlike, teško je reći u ovom momentu dok je još sve sveže, mislim da će mi biti lakše kada se vratim kući, kada malo odmorim i saberem utiske, da definišem sve to, mislim razlike. Možda je stvar u tome što ovde glumci barataju bolje tehnikom, jer imaju puno predstava i dugo rade zajedno, poznaju se, znaju ko koliko može, nego kada stalno radite sa puno različitih ljudi. Veoma je važno za njih da imaju priliku da veoma brzo identifikuju šta treba da urade. Kada radite, kao u Francuskoj, jednu predstavu igrate mesec dana onda se koncentrišete samo na to što igrate, mislim u tome je razlika. Kada radite tako, na takav način, koristite sva oruđa koja imate na specifičan način da date najbolje što umete i imate. Dok ovde kada u isto vreme igrate u različitim predstavama dok radite na novoj, jako je teško da date celog sebe i zanemarite sve drugo.
Šta vi mislite da li je teže tamo raditi nego ovde ili obratno?
Mislim da je teško i tamo i ovde… za mene, mislim kada bi bilo kom francuskom glumcu ponudili, mislim kada bi ga pitali da radi na ovakav način… ja sam bila jedno vreme glumica… ja sam stvarno impresionirana koliko oni rade, koliko igraju predstava i mislim da je teže. Mislim da su francuski glumci razmažena deca u odnosu na srpske glumce i u mnogim drugim zemljama. Mislim da to nije dobro za ta pozorišta…
Hvala vam na ovom komentaru u ime svih pozorišnih ljudi u Srbiji, mislim da će puno ljudi biti iznenađeni sa ovakvim razmišljanjem. Zamolio bih da nam kažete nešto o “Građaninu plemiću”, šta ste želeli da poručite sa ovim Molijerom publici u Srbiji, u Novom Sadu, sa ovom predstavom?
Mislim da ima više različitih vrsta poruka u svakoj predstavi, posebno u “Građaninu plemiću”, prvo to što je zabavan, smešan, imamo i muziku i ples. Pored zbave imamo vezu sa našom realnošću danas. Na prvi pogled muzičari i plesači koji dolaze da igraju za bogataša, da ga zabave, koriste svoju umetnost da ga prevare, da mu se narugaju, navodno da bi ga približili ženi u koju je zaljubljen… ustvari da bi mu izvukli novac, podsećaju nas na neke slične situacije koji je se događaju i danas. Zbog toga sam početak postavila na veoma moderan način, tako da ćemo naravno videti umetnike slične današnjim, vezujući tu situaciju kao da se dešavala pre par vekova. U tom smislu, taj čovek koji poseduje puno para, ima veoma malo obrazovanja i razumevanja za umetnost i kulturu, takođe nas podseća na puno ljudi u modernim vremenima koji imaju tu sreću da su veoma bogati i mogu sebi da priušte bilo šta, koji koriste kulturu tako što će kupiti neku veoma skupu sliku i staviti je u svoju trpezariju zato što se njima čini da je veoma “fensi” ali uopšte na shvataju o čemu se tu radi, o čemu ta umetnost govori niti šta predstavlja. Ta socijalna satira koja je totalno relevantna i danas. Ja se nadam da ćete prepoznati da je to ono što želim da kažem, i da je to ono što je Molijer mislio tj. da smo svedoci da je ljudska glupost bila ista i u to vreme i da je moć novca ostala ista.
Tačno, slažem se a delimično ste odgovorili na sledeće pitanje koje sam želeo da vam postavim, nije se puno toga promenilo u poslednjih tri i po veka od kako je Molijer napisao ovaj tekst. Ništa nema novoga pod kapom nebeskom, ni u Francuskoj ni u Srbiji, ni u Americi ni u Kini, ni na severu ni na jugu: “Money makes the world go round”?
Da, moj mentor, svojevremeno, je obično umeo da kaže, posle nekih mojih režija, da su dobro napisani tekstovi veoma retki, veoma je malo dobro napisanih tekstova, misleći pri tom na Mariboa, Virdžiniju Wulf, Molijera …
Inače, mislim da je Molijer najčešće eksploatisani strani pisac u Srbiji, mislim da su on i Šekspir izjednačeni u tom pogledu. Rekao sam vam već da su se rodonačelnici srpskog teatra Jovan Sterija Popović i Joakim Vijuć ugledali najviše na Molijera te da su ga prevodili, često i plagirali njegove komedije. Prvi put na ovim prostorima, ovaj komad je izveden, ovde u Novom Sadu 1861 godine, u Srpskom narodnom pozorištu. Prevod Sime Matavulja koji se koristi u vašoj predstavi je nastao 1925 godine za izvođenje takođe u SNP-u. Nakon II svetskog rata je postavljen 1949 godine u režiji Jurija Rakitina ponovo u SNP-u, toliko o istoriji… Sledeće pitanje mislim da je trebalo da bude na početku ovog razgovora, ali smo spontano otišli u drugom pravcu. Hoćete da nam kažete nešto o vašem ranijem iskustvu, o vašoj karijeri? Želimo da upoznamo naše čitaoce sa vašim radom, da vas predstavimo našoj javnosti… koja su vaša interesovanja u teatru, čime ste se najviše bavili do sada, kojom vrstom teatra? U Francuskoj sam se najviše bavila, sa mojom kompanijom, (teatrom) novim tumačenjima, novim verzijama klasičnih tekstova…
…mislio sam, da li ste se bavili alternativnim teatrom, političkim, apsurdom…
…ok, shvatila sam, pokušaću da opišem to čime sam se bavila. Bilo je tu više različitih načina, različitih preokupacija kojima sam se bavila do sada. Ponovo ću se vratiti na mog mentora koji mi je rekao: Čime god da se baviš, na bilo koji način, u bilo kojoj vrsti teatra, prepoznaju se tvoji slovenski koreni, slovensko poreklo. Ne znam kako je on to video, sem po prezimenu, jer sam ja sa očeve strane ruskog porekla, inače sam rođena u Francuskoj, odrasla sam u Francuskoj…uvek sam živela u Francuskoj ali on kaže da je moj rad slovenski i tačka! Tako da ako bi htela da opišem moj dosadašnji rad moram da kažem da su u centru pažnje glumci, kreacije glumaca…uradila sam nekoliko eksperimentalnih radova, kreirajući delove sa glumcima improvizujući i vraćajući se na pisanje, kako bi nešto izgledalo kada bi se ponovo napisalo… to su bili eksperimenti na početku rada moje trupe (kompanije), takođe pokušavam da radim na više klasičnih projekata na različite načine. Na primer radili smo “Samoubicu” Nikolaja Erdemana, radnja se dešava u kolektivnoj (komunalnoj) kući u Rusiji, dvadestih godina prošlog veka. To smo igrali u “naturalnoj kući” u Parizu… znate, kolektivni smeštaj, koristili smo tu kuću a publika je bila uključena tako što je sedela na različitim mestima u toj kući tako da je svako imao različit pogleda na dešavanja, iz različitih perspektiva. To je bio jedan vid eksperimenta. Takođe, ja obično ne radim puno klasičnih predstava kao što je Molijer ali kad idem napolje, van Francuske, obično ljudi traže da radim klasične predstave, tako sam radila u SAD-u, nešto slično kao ovde. U zadnjih pet godina sam počela da pišem neke komade sama, nešto kao mjuzikle, uradila sam jednu muzičku satiru za Savremeni Francuski nacionalni teatar, kao omaž Molijeru. Zadnjih nekolik godina vodim kolektivni projekat “Instant MIX theatre Lab.” koji je nastao 2012 godine a bavi se produkcijom i kreacijom multilingvalnih projekata u Evropi i šire. Mi se bavimo uključivanjem prevoda u glumu, tj. govora na više različitih jezika u istoj predstavi i inovativnim postavljanjem klasičnih i savremenih predstava, multilingvalnim igranjem i pisanjem; kao i istraživanjem u kreativnom korišćenju multimedijalnih elemanata za uključivanje lingvističkih razlika i mogućnosti za sve tipove publike. “Instant MIX theatre Lab.” je izabran u “Creative Europe program”, osnovan je za istraživanje kreativnih aktivnosti sa partnerima u Velikoj Britaniji, Srbiji, Maroku, Italiji, Francuskoj… Mi pokušavamo da pronađemo partnere za pravljenje pravog jezičkog mixa u svim zemljama, to mogu da budu predstave totalno bilingvalne, na drugim jezicima ili na jezicima publike na poseban način ili mogu da budu specifično rađene kad gradimo neke druge priče, tekstove sa uključenim rediteljima, glumcima iz dve ili više zemalja. To bi nam uzelo više od sat vremena, dok bi vam objasnila sve detalje i načine na koje radimo, mislim da je ovo dovoljno za sada. Mislim, stvarno i hoću da kažem: Ja puno verujem u Evropu, u evropske vrednosti, kulturu… u to uključujem i moj rad ovde, ovo je evrospki rad ovo nije Evropa samo u tehničkom smislu. Ovo je evropski senzibilitet i ovo su evropske kulturne vrednosti. Ja verujem da je to put da je održimo u životu i da damo smisao i značenje političkim pojmovima u stvarnom traženju načina za susretanje kultura na pozornici. Sva iskustva koja sam do sada imala i osetila su bila čudesna i takođe imam odgovornost prema publici želeći da im pokažem kako to izgleda, kako to deluje u akciji, da to može da funkcioniše. Pogotovo zato što je nacionalizam svuda u porastu, zato što se ljudi sve više okreću svojim korenima i prave nove granice. Publika ipak oseća i razume da ovakve kulturološke demonstracije mogu da pomognu u povezivanju kroz umetnost.
Slažem se i hvala vam na tome. Sada moram da vam postavim jedno pitanje koje nema direktno veze sa teatrom ali mislim da ima veze sa onim o čemu razgovaramo. U toku vašeg boravka ovde se dogodila strašna tragedija u Parizu, požar koji je uništio veći deo crkve Notr Dam…
Da, ja sam to videla na televiziji, to me je veoma rastužilo, želela sam da sam u tom momentu bila kući da bih mogla da vidim šta se zapravo desilo… ali zatim kada sam videla da su svi pogođeni i tužni i kada su svi, odmah, počeli da prikupljaju sredstva, da su se tako brz skupili svi ti milioni, ja sam se obradova, to me je utešilo. Mislim da je to veliki gubitak za sve Parižane i ne samo za njih nego za sve građane sveta. Prvo sam htela da se vratim kući, da budem sa mojom ćerkom, sa mojim sugrađanima ali me je ta solidarnost, ta rekordna spremnost da se pomogne me je vratila u život, sigurna sam da se svi moji prijatelji u Francuskoj osećaju slično…
…slažem se, mislim da iako zvanično nije upisana na listu “svetskih čuda” Notr Dam pripada ne samo Parizu i Francuskoj već čitavom svetu…
… da, to je ipak spomenik i ja sam jako tužna što je nastradao taj vatrograsac boreći se sa požarom. Ja sam ponosna što svi cene i vole moj grad, on pripada celom svetu… slažem se.
Za kraj ovog razgovora ću vam postaviti jedno pitanje koje takođe nema puno veze sa teatrom ali imam običaj da ga postavim svim mojim sagovornicima. Kada ste bili mali šta ste hteli budete, da li je to nešto vezano za teatar ili ste želeli da se bavite nečim drugim?
Kada sam imala oko osam godina, čini mi se 1979 godine, sam videla predstavu sa Ajom Nuškin i rekla sam ja hoću da radim u teatru. Sa tom odlukom sam otišla na spavanje s tim da sam još uvek bila tinejdžer ali sam toga dana znala da je to ono što želim da radim. Ali od tada je prošlo puno vremena dok nisam našla prave ljude sa kojim sam mogla da ostvarim tako nešto. Između tog sam povremeno razmišljala da bi mogla da budem advokat, da se bavim pravom. Ipak je na kraju pobedilo Pozorište, ako nparavim retrospektivu mislim da je ipak Pozorište bilo na prvom mestu.
Razumljivo, mada i advokatski posao ima sličnosti sa glumom i oni se obraćaju publici barem u sudnici ima i publike…
…ali jedina stvar koju, nikako, nisam htela da budem je profesor, zbog mojih roditelja koji su bili profesori. Na kraju, ipak kao reditelj se bavim predavanjem, nastavom i volim to, ha, ha…
Hvala vam na ovom razgovoru, puno uspeha na premijeri i u budućem radu…
Izvor: vojvodjanske.rs
Premijera predstave „Građanin plemić“ Žana Batista Poklena Molijera u režiji francuske rediteljke An Berelovič odigraće se u četvrtak, 25. aprila, na Dramskoj sceni Pozorišta mladih.
Ova predstava je po žanru baletska komedija, a glavni junak je trgovac, građanin, koji se obogatio i pokušava svim silama da osvoji srce markize Dorimene i postane plemić. Kako bi uspeo u svojoj nameri, uzima časove plesa, muzike, filozofije, i pokušava novcem da stekne ime i položaj u društvu, čime gubi uvid u ono što je zapravo važno u životu.
„Koliko god Žurden deluje naivan i lakoveran, neko takav je u stvari izuzetno opasan po društvo jer misli da bogatstvom, ugledom i staležom može da kupi sve što poželi.
On danas može biti naš nadređeni, osoba koja nam daje posao ili ne, osoba koja može postati pogubno uticajna u raznim sferama života“, ističe glumac u predstavi Danilo Milovanović, koji igra i naslovnu ulogu.
„Molijer se u predstavi Građanin plemić bavi problemom čoveka željnog da bude ono što nije, ne birajući sredstva da bi postigao cilj. Egoistična perverzija uzdizanja „Ja“ kulta po cenu razora porodice, skorojevićka pokondirenost uzleta u više slojeve društva sapliće nas na svakom koraku i navodi nas da i sami razmišljamo o tome da li smo sigurni da i sami ne podležemo sve većoj konzumentskoj groznici kako bismo i mi postali srećna osoba iz reklame“, navodi glumica Neda Danilović. Ona dalje ističe kako je predstava prožeta i autentičnim duhom Pariza i savremene francuske komedije koje rediteljka donosi svojim umetničkim potpisom, a odnos prema klasici je odgovoran i kritički prepoznatljiv, bez nedoumica kome je i zašto kritika upućena.
Glumci u predstavi su Danilo Milovanović, Marija Mitrović, Jelica Gligorin, Slobodan Ninković, Neda Danilović, Ivan Đurić, Kristina Savkov, Aleksa Ilić, Slavica Vučetić, Peđa Marjanović, Marina Cinkocki, Dragan Zorić i Dejan Šarković.
Predstava počinje u 20 časova na Velikoj sceni.
Izvor: hocupozoriste.rs
Juče je održana peta dramska radionica (9. 4. 2019) koja referiše na teme i pitanja koja otvara predstava Pozorišta mladih „Na vukovom tragu“! Ovaj put nisu nam u goste došli, nego smo mi bili u gostima! Radionica je održana u svečanoj sali OŠ „Svetozar Marković Toza“ a domaćini i učesnici su bili profesorka razredne nastave Natalija Ćalić i njeni učenici koji idu u 4. razred. Voditelj radionice je bio dramski i pozorišni pedagog Ibro Sakić.
Kroz igru, vežbe i zadatke pokušali smo da odgovorimo na pitanja šta je to sloboda, šta je to lična sloboda, šta znači empatija…
Kako merimo sreću našeg kućnog ljubimca, a kako svoju… Da li je „bolje“ biti „pripitomljen“ ili „divlji“? Šta to uopšte znači? Da li je bolje biti u „čoporu“ ili biti „svoj“? Šta dobijamo a šta gubimo i u jednom i u drugom slučaju? Da li uvek imamo izbor? Koja je „cena“ tog izbora? I mnoga druga.
Ova radionica bila je svojevrsna priprema naših učesnika za gledanje predstave. Uopšte, na inovativan i zabavan način deca su upoznala „pozorište“, a kroz pozorište smo promišljali, i preispitivali vrednosne sudove ili dolazili do njih bez nametanja. Deca su radila 2 sata bez ikakve pauze bez da je neko i pitao kada će je biti! Taj podatak govori dosta pored fotografija naše drage koleginice Biljane Popović!
Pozorište mladih se zahvaljuje svim učesnicima na saradnji i raduje se budućem radu jer svi smo na istom zadatku: negujemo pozorišno obrazovanu publiku!
Fenomenalan rad juče (8. 4. 2019)! Pozorište mladih otvorilo je drugi put vrata za publiku koja dolazi na predstavu „Zatvorenik i Šestoprsti“ na drugačiji način. Naime, održana je druga dramska radionica sa publikom na kojoj smo se bavili pitanjima i temama koje otvara predstava „Zatvorenik i Šestoprsti“. U gostima su nam bili docent dr Nevena Varnica sa studentima druge i treće godine Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Naši učesnici dolaze sa Odseka za književnost, psihologiju, sociologiju i anglistiku. Na ovoj dramskoj radionici uz pomoć tehnike „građenje mita“ učesnici su od reči, odnosno pojmova koje su slučajno izvukli zaronili u svet mašte te su na tom putu bili slikari, pisci, kustosi, dramaturzi, glumci i publika. Taj krug „u ulogama“ završio se diskusijom i evaluacijom sa njima, privatno, o onome što smo radili i čime smo se bavili.
Na ovaj način, u (dramskoj i pozorišnoj) igri naši učesnici su se pripremili za gledanje predstave otvarajući i izlažući svoje kosmose jedni drugima i samima sebi. Studenti su bili otvoreni, puni poverenja, duhoviti, kreativni… U ovom slučaju fotografije zaista govore više od reči!
Radionicu je osmislio i vodio dramski i pozorišni pedagog Ibro Sakić.
Juče (1. 4. 2019) je u Pozorištu mladih održana prva dramska radionica sa publikom na kojoj smo se bavili pitanjima i temama koje otvara predstava „Zatvorenik i Šestoprsti“ u režiji Dimitrija Sergejeviča Vihreckija i produkciji Pozorišta mladih. U gostima su nam bili učenici prvog i trećeg razreda Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada sa njihovom profesorkom Likovne kulture Snežanom Maletin. Na ovoj dramskoj radionici uz pomoć tehnike „građenje mita“ učesnici su od reči, odnosno pojmova koje su slučajno izvukli zaronili u svet mašte te su na tom putu bili slikari, pisci, kustosi, dramaturzi, glumci i publika. Taj krug „u ulogama“ završio se diskusijom i evaluacijom sa njima privatno o onome što smo radili i čime smo se bavili.
Na ovaj način, u (pozorišnoj) igri naši učesnici su se pripremili za gledanje predstave otvarajući i izlažući svoje kosmose jedni drugima i samima sebi. Svakako, najveće iznenađenje i najinteresantniji momenat na radionici je bio kada su scene koje su osmislili transferovali u svet jednog kokošinjca! Ali, koliko god se to juče učesnicima činilo „čudnim“, verujemo da će im sve biti jasno kada budu pogledali predstavu. Pozorište mladih ovim radionicama pokušava da napravi jedan novi iskorak u komunikaciji sa publikom, pogotovo mladima, radeći time i na formiranju nove, pozorišno obrazovane publike. Radionicu je osmislio i vodio dramski i pozorišni pedagog Ibro Sakić.
PORUKA IVET HARDI POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA ZA DECU I MLADE
Naš svet je pokidan podelama i podeljenošdu. Sa svih strana nas okružuju vodje i strategije koji streme tome da ljude okrenu jedne protiv drugih, po osnovu rase, jezika, kulture, ekonomskog statusa, roda, seksualne orijentacije, privrženosti nekoj ideji, pripadanja ili nepripadanja… Gotovo svaki aspekt naše ljudskosti neko je iskoristio kako bi uneo još vedu podelu i izgradio još više zidove sumnje i mržnje. Kao rezultat toga, izgleda da smo okrenuli ledja Ubuntuu, afričkoj mudrosti koja kaže „ja jesam zato što ti jesi“ i „čovek je čovek kroz svoje odnose s drugim ljudima“.
Kako možemo da radimo na tome da ispravimo tu strašnu nepravdu koju nanosimo svojoj deci i, naravno, sebi samima?
Deca moraju da budu u prilici da uživaju u trenucima u zajednici, koji ih podsedaju na ono šta nam je zajedničko i gde mogu da cene višestruke realnosti onoga što biti ljudsko bide znači. Trebaju im prostori u kojima de istraživati nove načine mišljenja kojima se preispituju narativi koji unose podelu, u kojima de osedati empatiju s onima koji su najmanje nalik na njih same. Potrebna su im konkretna iskustva zajedništva u zajednici, da ih podsete na radost i lepotu koju ovaj svet može da ponudi.
ASSITEJ veruje da pozorište pruža mnogobrojna vrata u osedanje vede povezanosti s drugima i, što je vrlo važno, nama samima.
Nedavno je pozorište New Victory iz Njujorka objavilo rezultate petogodišnje studije o dobrobitima pozorišta za decu i mlade. Jedan od ključnih, a neočekivanih, zaključaka bio je i taj da je izloženost pozorištu ovoj deci dala vedu nadu za bududnost. Ti rezultati uporedjeni su s rezultatima kontrolne grupe u kojoj oni koji nisu bili izloženi pozorišnim predstavama i radionicama tokom istog perioda imaju doživljaj manjih mogudnosti vezanih za učenje i poslovne prilike u bududnosti.
Zašto je nada toliko važna? Nada stvara pozitivnu energiju koja se onda prevodi u samouverenost, snagu volje, otpornost i na kraju konkretne akcije koje za cilj imaju menjanje sopstvenog života i života drugih. Svako dete mora da ima nadu.
Hajde onda da se danas posvetimo tome da još danas povedemo neko dete ili mladu osobu u pozorište i da prikupimo podršku neophodnu da obezbedi da svako dete ima pristup umetnosti i pozorištu, bez obzira na svoje lične ili društvene okolnosti. A mi kojima je to zanimanje, posvetimo se tome da stvaramo kvalitetna iskustva koja de promeniti način na koji mlada generacija doživljava svet – kako u ime sadašnjosti, tako i bududnosti.
Ivet Hardi, Predsednica ASSITEJ International
prevela Marija Stojanovid
PORUKA DARIJE AĆIN TELANDER POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA ZA DECU I MLADE
Posvetivši svoj rad istraživanju I kreiranju unutar izvođačkih umetnosti za one baš najmlađe, bebe od 0-18 meseci, naučila sam da uobičajene pozorišne konvencije nisu u skladu za prirodom beba I njihovim potrebama. Bez inhibicije, još uvek van dohvata društvenih normativa I ograničenja, bez obzira gde se na svetu nalaze i odakle potiču, svuda iste, bebe uživaju neke od najlepših i najvažnijih aspekata ljudske prirode – impulsivnost, neumorno istraživanje i radoznalost, entuzijazam i omađijanost nesvakidašnjim.
Shvatila sam da moram početi iz početka, presipitujuci formate, pomerajudi granice, te kreirajudi uslove fundamentalne za njihovu prirodu – prirodu deteta. Šire polje umetnosti uveliko doživljava velike promene, sakralizovani umentnik je prošlost. Umetnost može I mora da pruži alternativu a ne da reprodukuje restriktivne društvene modele. Preispitivanje umetnosti za decu mora biti sagledano kroz prizmu čudesne prirode deteta. Umetnost mora biti u sluhu za prirodom deteta, umetnik mora iz početka da uči, od deteta I sa detetom, kako bi deca i odrasli postali partneri u saznavanju, maštanju, sticanju iskustava I stvaranju neke bolje budnosti. Roditelji – iskusite pozorište i umetnost zajedno sa vašim detetom. Povedite dete u pozoriste, potom dozvolite da dete povede vas, i nas, u nova iskustva.
Darija Aćin Telander je koreografkinja i kulturna radnica sa sedištem u Stokholmu. Fokus njenog višegodišnjeg umetničkog istraživanja i stvaranja su izvođacke umetnosti za bebe. Njen rad za najmlađu publiku usmeren je ka istraživanju koreografskih praksi koje se fokusiraju na
pojačanu neposrednost i stimulaciju publike, s ciljem multimodalnog i afektivnog iskustva. Zainteresovana je za istraživanje sinergije koreografije i instalacijske umjetnosti i njihovih kapaciteta za aktiviranje publike. Njene predstave omogudavaju najmlađoj publici da iskusi izvođačke umetnosti iz višestruke perspektive, putem kinestetičkog kao i svih ostalih čula. Gledaoce doživljava kao ko-kreatore događaja i stoga njihovo iskustvo i reakcije kao deo estetike predstave.
PORUKE DŽOJI I DŽO POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA ZA DECU I MLADE
Džoji (8 godina) i Džo (11 godina) su deca koja pohađaju Kuću mnogosti (House of Muchness), „mesto gde mladi ljudi mogu da pripadaju kolektivu i grade osećaj društvene povezanosti, razvijaju umetnički izraz i naĎu svoje srodnike na polju kreativnosti“, u Branzviku, Australija. Reči koje slede transkript su razgovora s osnivačem i umetničkim direktorom, Aleksom Vokerom.
Džoi (8 godina):
Sve je povezano s pozorištem. Tamo gde sam ja rodjena pozorište je veoma posebno. U Indiji.
Iako sam bila u sirotištu, znala sam da je kod nas pozorište vaţno. Moja mama je deo pozorišta. Ja sam deo pozorišta. Ja idem u Kuću mnogosti, to je jedna vrsta pozorišta – pravimo predstave. Tako nešto. Svako dete ima pravo da radi zabavne stvari. Kao u Kući mnogosti. Ja radim i Bolivud, pošto se to slaţe s onim odakle potičem.
Sve je pozorište. To je teško da se objasni. Ne bih pokušavala da objašnjavam nekom ko to ne razume, ja bih ih samo povela, pokazala, a onda bi sami videli.
Pozorište je ti. Šta god da radiš je pozorište. Sve oko tebe je pozorište. Ti si pozorište. Celo tvoje telo radi zajedno, kao pozorište. Da napravi jednu veliku predstavu. A ta predstava jeste tvoj ţivot.
Bez pozorišta, ne bi bilo mašte. Niko ne bi mogao da bude ono što je. Kad ne bi bilo priča, svima bi stalno bilo dosadno. Malo mračno – ne bi se baš lepo osećali. Bilo bi ko na Mesecu. Niko ne bi mogao da komunicira s drugima, zbog onih velikih šešira.
Ako nemaš mašte, pa, onda samo pozorište moţe to da popravi. Od njega svašta učiš. Moţeš da učiš o ljubavi. Kako ona izgleda na različite načine. I kako razni ljudi koji moţda ne znaju da li mogu da se vole, e, pa, mogu. Ako je priča baš moćna, moţe da nas promeni. Pozorište je posebno i dobro i lepo. A moramo da imamo sva osećanja – ako nas predstava rastuţi, znači da moţe i da nam da nadu – da posle moţe da se dogodi nešto dobro. A uglavnom se i dogodi.
DŽO (11 godina):
Ja imam 11 godina i disleksiju. Ja sam neko ko malo psuje. Volim ljude koji razumeju mene kao mene. Hoću da budem deo nečega. Ja sam neko ko ţeli da promeni svet. Članica sam Dečje partije, a ona se bavi decom i idejama i politikom u pozorišnoj predstavi. Moţda ću tako početi da menjam svet.
Pozorište je vaţno zato što prikazuje priče. Priče pokazuju generacijama i generacijama ljudi šta se dogadja. Odakle su, zašto su ovde i kako to da su ovde. Stvari koje treba da znamo. Onda moţemo da razumemo ljude i njihovo ponašanje.
Moja prva predstava bila je zapravo jedan muzički festival u Adeleidu kad sam bila u maminom stomaku. Prva pozorišna predstava koje se sećam bila je jedna opera. Pošto je Rodţerov rodjak operski pevač. Rodţer je bio moj deda.
Volim kad u pozorištu moraš da koristiš maštu, svoju maštu koja se razlikuje od bilo čije druge. Zato što se nešto u predstavi teško vidi ili nije tu, moraš to da zamisliš. Ti to izmisliš. A onda sve to baš dobro vidiš. Ali ljudi u svojim glavama mogu da imaju priču ili slike koje su drugačije od onog što je u mojoj glavi.
Ako ne vodite decu u pozorište, pozorište će stati. Pozorište prikazuje ţivote i srca i duše u nekoj radnji. Kad bih ja vodila neko dete u pozorište, malo dete, ja mu uz put ništa ne bih objašnjavala. Dete bi gledalo, a onda bi ono meni objašnjavalo.
Kad bi meni rekli da više ne mogu da gledam pozorišne predstave, ja bih bila tuţna, ja bih bila ljuta.
Da nisam gledala neke od stvari koje sam gledala u pozorištu, ja ne bih bila ja.
A ja se sebi baš dopadam.
prevela Marija Stojanović
KARLOS SELDRAN (Carlos Celdrán), Kuba
Pre nego što sam kročio u pozorište, moji učitelji su već bili tamo. Sagradili su svoje kuće i svoje poetike na ostacima sopstvenog života. Mnogi od njih su nepoznati ili ih jedva pamte: radili su u tišini, u poniznosti svojih probnih sala i prepunih gledališta, da bi potom, nakon mnogo godina rada i izvanrednih uspeha, polako napustili svoja mesta i nestali. Kada sam shvatio da je moj poziv i moja sudbina da nastavim njihovim stopama, takođe sam uvideo da od njih nasleđujem dirljivu i jedinstvenu tradiciju: da živim u sadašnjosti i da jedino očekivanje treba da mi bude da dosegnem prozirnost neponovljivog trenutka, u kojem se susrećem s drugim bićem u tami pozorišta, zaštićen pukom istinitošću gesta i reči koja nešto otkriva.
Moja pozorišna domovina su ti trenuci susreta s gledaocima koji iz večeri u veče dolaze u našu salu, iz najrazličitijih delova mog grada, da bi bili s nama, da bismo podelili tih nekoliko sati, nekoliko minuta. Pomoću takvih, jedinstvenih trenutaka gradim svoj život: prestajem da budem ja, više ne patim zbog sebe i ponovo se rađam da bih uvideo šta znači stvarati pozorište: proživeti trenutke čiste, efemerne istine, znati da je to što govorimo i radimo, tamo, pod scenskim svetlom, istinito i da odražava naše najdublje i najintimnije biće. Moja pozorišna zemlja, kojoj moji glumci i ja pripadamo, satkana je od tih trenutaka u kojima zaboravljamo na maske, retoriku, strah da budemo to što jesmo, i pružamo jedni drugima ruke u tami.
Pozorišna tradicija je horizontalna. Niko ne može da tvrdi da je teatar na bilo koji način u centru sveta, u određenom gradu ili u nekom privilegovanom zdanju. Pozorište, kako ga ja doživljavam, prostire se po nevidljivim geografskim prostorima koji jednim činom objedinjuju pozorišnu umetnost i živote onih koji je stvaraju. Svi pozorišni umetnici umiru zajedno sa svojim neponovljivim trenucima lucidnosti i lepote, svi nestaju na isti način, ne ostavljajući iza sebe ništa što bi ih sačuvalo ili proslavilo. Veliki pozorišni stvaraoci znaju da im ne vredi nikakvo priznanje kada se nađu pred tim zadatkom koji je u korenu našeg posla, a to je stvaranje istinskih trenutaka, nedorečenosti, snage, slobode, usred najveće neizvesnosti. I nadživeće ih samo podaci o njihovom radu ili fotografije i video snimci na kojima će biti zabeležena tek bleda ideja toga što su uradili. Ali tim snimcima će uvek nedostajati nemi odgovor publike koja u datom trenutku uviđa da to što se dešava pred njenim očima ne može biti preneto niti sagledano van tog prostora, da istina koju tamo zajedno doživljavaju predstavlja istinsko životno iskustvo, na trenutak prozračnije i od samog života.
Kada sam uvideo da je pozorište zasebna zemlja, jedna velika teritorija koja obuhvata čitav svet, u meni se začela ideja koja je istovremeno oličavala slobodu: ne moraš da se udaljiš niti da odeš sa mesta na kojem se nalaziš, ne moraš da trčiš niti da se pomeraš. Tamo gde postojiš ti, postoji i publika. Tamo su kolege čije prisustvo ti je potrebno. Tamo, izvan tvoje kuće, imaš svakodnevnu stvarnost, neprozirnu i neprobojnu. Stoga iz svoje prividne nepomičnosti radiš da bi stvorio najveće od svih putovanja, da bi ponovio Odiseju, putešestvije argonauta: ti si nepomični putnik koji neprestano ubrzava gustinu i čvrstinu svog stvarnog sveta. Ti putuješ ka trenutku, ka trenu, ka neponovljivom susretu koji se odigrava pred onima koji su slični tebi. Ti putuješ ka njima, ka njihovom srcu, ka njihovoj subjektivnosti. Putuješ kroz njih, dopireš u njihove emocije, u njihove uspomene koje budiš i pokrećeš. Tvoje putovanje je vrtoglavo i niko ne može da ga izmeri niti spreči. Takođe, niko nije u stanju da odredi njegov pravi obim; to je putovanje kroz maštu tvojih ljudi, seme koje je posađeno u najudaljeniju od svih zemalja: građansku, etičku i ljudsku savest tvojih gledalaca. Zbog toga ne odlazim, ostajem kod kuće, među svojim bliskim prijateljima, prividno miran, i radim danonoćno, jer znam tajnu vrtoglave brzine.
Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović
Iako nije lako ići stopama čuvenog američkog glumca i komičara Robina Vilijamsa (1951-2014), Aleksi Iliću (26) iz Pančeva bio je dovoljan motiv da kao mali zasmejava ljude oko sebe, a onda i da upiše Akademiju umetnosti u Novom Sadu dobije zvanje profesionalnog glumca.
Skromnog je stava da je još uvek daleko od Vilijamsa, ali ceo razgovor sa njim za ovaj intervju bio je poprilično komičan i veseo, te je na trenutak oživeo lik i delo čuvenog holivudskog „komedijaša” koji nas je naveo da i ozbiljnije razmišljamo i govorimo o umetnosti. Makar onoj koju danas živimo…
– Sećam se da sam, kad sam bio mali, voleo da imitiram mamu, tatu, babu, dedu,…
Meni je bilo zanimljivo da vidim radsot u očima onih koji me gledaju i koje zabavljam – priseća se Aleksa, priznajući da ga je to poprilično ispunjavalo. – Imao sam možda 12 godina, kada sam gledao film „Dobri Vil Hanting” u kom Robin Vilijams igra psihijatra, i sećam se da sam mami rekao da želim da radim to što Robin radi. Ona me je pitala: „Želiš da budeš psihijatar?” Rekao sam: „Ne, ne, ne,… Hoću da radim to što ROBIN VILIJAMS radi.” Video sam koliko se on dobro zabavlja dok sve to radi. I dan-danas volim da ga gledam. Bio je to dobar glumac koji je uživao u poslu, i pritom je bio veoma uspešan. Hteo sam da radim nešto što ću raditi s uživanjem.
Koliko sad imaš postora da se baviš komedijom? Koliko i danas drugima donosiš radost?
– Verovala ili ne, češće nego što bi ljudi pomislili. Stvari koje sam profesionalno radio u poslednje vreme vuku na komičnu notu, tako da sam imao prostora da se igram, ali i da zabavljam ljude oko sebe. A ako to ne radim na sceni, onda radim i u privatnom životu, tako da, uvek ima prostora za smeh i zabavu.
Koliko profesionalni glumac glumi, a koliko je on stvarno on i na sceni i mimo nje?
– Mimo nje najmanje glumi, glumi mnogo manje od običnih ljudi. Mene često pitaju da li lažem i glumim, a ja im kažem da je meni dosta svega toga na sceni. Kad sam u privatnom životu, volim da budem ono što jesam, nekako je lakše, ali i teže. Ne vidim poentu zašto bih glumio u privatnom životu. Na sceni mislim da nema glume kao „’ajde sad glumi”, nego imaš zadatu situaciju i lik, i to treba da odradiš kako piše.
Kakav je Aleksa mimo scene kad ne glumi?
– Ma, budala! Poprilično je opušten, otvoren, blesav,…
Baviš li se nečim mimo glume?
– Trenutno sam u tri benda i radim neki svoj solo projekat. Svugde sviram bubnjeve i pevam prateće vokale.
Znači, praktično, konstantno si u umetnosti…
– Čak i za svoj superego pišem tekstove za pesme, a bavim se montažom spotova, grafičkim dizajnom,… Osim plesa i slikarstva, koji mi ne idu, generalno sve ostalo volim da radim.
Budući da radiš svašta, može li se preživeti?
– Paaaaa… Ne znam. Ja, nekako, živim s tim. Siguran sam da ću u nekom trenutku reći u sebi: “E, više, ne mogu ovo da radim”. Meni je ceo dan, svaki dan, ispunjen. Evo, poslednja četiri dana sam rekao sebi da neću ništa da radim, samo ću da odmaram i baš mi prija!
Izvini što te ja sad uznemiravam…
– Nikakav problem. Ali uvek sam negde i nešto radim. Sad mi to prija, ali jednog dana će to početi da me zamara ili će prestati da me ispunjava. Onda ću odustati od nečega, šta god to bilo. Za sad me ispunjava i emotivno i finansijski.
Možeš li, onda, da kažeš da si trenutno jedna srećna mlada osoba?
– Apsolutno!
Čestitam ti… Kad već spominjem da si mlaaad, kakav odnos prema umetnosti mladi danas imaju? Ti si vrlo specifičan primer jer živiš za umetnost, u njoj, kroz nju,… Ali, kakva je inače situacija s mladima?
– Ne mogu baš da budem objektivan… Ljudi s kojima se ja družim i krugovi u kojima se krećem, uglavnom su kao i ja. Znam da postoji ta druga strana, drugi deo omladine koji ne zna ni šta znači „pozorište”, i to mi je žao. Mislim da umetnost oplemenjuje i menja čoveka, hteo ti to ili ne.
Koliko si se ti promenio i razvio?
– Mislim da sam se mnogo promenio. Čak sam išao iz krajnosti u krajnost. Bio sam i tip koji je kao neshvaćen umetnik, a bio sam i u fazonu „ma, umetnost je bezveze”. Nekako, našao sam sredinu gde znam šta meni prija. Možda je to umetnost, možda nije. Ako me nešto što gledam i slušam menja, onda je to umetnost. Ako me menja na bolje ili na gore…
Da li umetnost češće menja na bolje ili na gore?
– Mislim na bolje… Ali postoji i mračnija strana. Neki ljudi dopuštaju da ih umetnost odvede u taj neki mrak. Ali i on je dobar, deo je ljudskosti.
Koliko mi kao ljudi menjamo umetnost na bolje ili na gore?
– U poslednje vreme mislim da je izbacujemo iz sistema. Umetnost je uvek u nekom periodu imala svoje zlatne momente, a sada u ovom periodu u kom živimo, mislim da ide u mračno doba. To samo znači da će opet morati da doživi svoj vrhunac, samo je pitanje da li će to biti za naša života ili ne. Umetnost će uvek opstati.
Imaš li neke aktivnosti u skorije vreme?
Igram predstave u Pozorištu mladih, a treba da počnemo da radimo novu 25. marta, „Građanin plemić” po Molijerovom tekstu, to će biti komedija i biće spektakl. Radujem se tom projektu. S muzičke strane polako kreću koncerti, raducka se, treba da izbacimo nove pesme i spotove. Sledeće nedelje izlazi „Produktivan dan” benda „Superego”, odlučili smo da bude 20. marta jer je to međunarodni dan sreće, a pesma govori o tome.
Izvor: „Dnevnik„
Pozorište mladih iz Novog Sada poziva sve zainteresovane glumce između 22 – 40 godina na audiciju za predstavu Građanin plemić (Molijer) u režiji En Berelovič (Pariz/ Francuska) i to za uloge:
Učenik učitelja muzike/ Pevač 1/ Učitelj filozofije/ Turčin 2 (sve uloge igrao bi jedan glumac)
Audicija će biti održana u Pozorištu mladih 25.03.2019 god sa početkom u 15:30
Za potrebe audicije potrebno je pripremiti sledeće:
Jednu muzičku numeru po sopstvenom izboru. Od kandidata će se tražiti da istu numeru otpevaju na nekoliko različitih načina i žanrova (opera, pop, narodna…)
Pripremiti scenu izmeću učitelja filozofije i Žardena (scena sa samoglasnicima) koja će se čitati sa glumcem koji igra Žardena. (nije obavezno naučiti scenu napamet)
Pripremiti jedan pasus iz neke pozorišne kritike (iz novina) i pripremiti kao komediju sa elementima iz „Commedia dell’arte“
Poželjno je poznavanje francuskog jezika ali nije uslov.
Tekst za audicuju (scena iz komada) možete dobiti putem e- maila
Takođe i prijave za učešče na audiciju možete obaviti na isti način.
Molimo vas da najkasnije do 20.03.2019 god. putem e- maila potvrdite vaš dolazak na audiciju ili potvrditi lično kod organizatorke dramske scene Ivane Cvejanov.
Uprava Pozorišta mladih
Održana je i četvrta dramska radionica (11. 03. 2019) koja referiše na teme i pitanja koja otvara predstava Pozorišta mladih „Na vukovom tragu“! U gostima su nam bili učenici osmog razreda OŠ „Nikola Tesla“ u organizaciji Udruženja „Jasenak“. Zajedno sa učenicima radile su i nastavnica nemačkog jezika (razredna) Sanja Karanović i mama jednog od naših učesnika Marina Maleš. Voditelj radionice je bio dramski i pozorišni pedagog Ibro Sakić.
Kroz igru, vežbe i zadatke pokušali smo da odgovorimo na pitanja šta je to sloboda, šta je to lična sloboda, šta znači empatija… Kako merimo sreću našeg kućnog ljubimca, a kako svoju… Da li je „bolje“ biti „pripitomljen“ ili „divlji“? Šta to uopšte znači? Da li je bolje biti u „čoporu“ ili biti „svoj“? Šta dobijamo a šta gubimo i u jednom i u drugom slučaju? Da li uvek imamo izbor? Koja je „cena“ tog izbora? I mnoga druga.
Ova radionica bila je svojevrsna priprema naših učesnika za gledanje predstave. Uopšte, na inovativan i zabavan način deca su upoznala „pozorište“, a kroz pozorište smo promišljali, i preispitivali vrednosne sudove ili dolazili do njih bez nametanja. Ono što je, možda, i najvažnije, svi učesnici su izrazili želju da opet dođu na radionicu koja referiše na neku drugu predstavu čime smo ostvarili jedan od ciljeva – da se ova ciljna grupa rado odaziva odlasku u pozorište.
Pozorište mladih se zahvaljuje svim učesnicima na saradnji i raduje se budućem radu jer svi smo na istom zadatku: negujemo pozorišno obrazovanu publiku!
Na našoj trećoj dramskoj radionici održanoj takođe, u ponedeljak (18. 02. 2019) bavili smo se temama i pitanjima koja otvara predstava Pozorišta mladih „Na vukovom tragu„.
U gostima su nam bili učenici četvrtog razreda OŠ „Đorđe Natošević“ i njihova učiteljica Dijana Malidža. Voditelj radionice je bio dramski i pozorišni pedagog Ibro Sakić. Kroz igru, vežbe i zadatke pokušali smo da odgovorimo na pitanja šta je to sloboda, šta je to lična sloboda, šta znači empatija. Kako merimo sreću našeg kućnog ljubimca, a kako svoju… Da li je „bolje“ biti „pripitomljen“ ili „divlji“? Šta to uopšte znači? Da li je bolje biti u „čoporu“ ili biti „svoj“? Šta dobijamo a šta gubimo i u jednom i u drugom slučaju? Da li uvek imamo izbor? Koja je „cena“ tog izbora? I mnoga druga.
Ova radionica bila je svojevrsna priprema naših učesnika za gledanje predstave. Uopšte, na inovativan i zabavan način deca su upoznala „pozorište“. Ono što je, možda, i najvažnije, svi učesnici su izrazili želju da opet dođu na radionicu koja referiše na neku drugu predstavu čime smo ostvarili jedan od ciljeva – da se ova ciljna grupa rado odaziva odlasku u pozorište.
Negujmo publiku!
NOVO
tematske, dramske radionice
za osnovce, srednjioškolce i studente
Kontakt telefoni:
063 464 206, 064 22 02 756
Na našoj drugoj dramskoj radionici (održanoj 18. 02. 2019) bavili smo se temama i pitanjima koja otvara predstava Pozorišta mladih „Na vukovom tragu“. U gostima su nam bili učenici šestog razreda OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Sremske Kamenice i njihove nastavnice srpskog jezika Nera Rikić i Zorana Lovrić-Juhas. Voditelj radionice je bio dramski i pozorišni pedagog Ibro Sakić.
Kroz igru, vežbe i zadatke pokušali smo da odgovorimo na pitanja šta je to sloboda, šta je to lična sloboda, šta znači empatija. Kako merimo sreću našeg kućnog ljubimca, a kako svoju… Da li je „bolje“ biti „pripitomljen“ ili „divlji“? Šta to uopšte znači? Da li je bolje biti u „čoporu“ ili biti „svoj“? Šta dobijamo a šta gubimo i u jednom i u drugom slučaju? Da li uvek imamo izbor? Koja je „cena“ tog izbora? I mnoga druga.
Ova radionica bila je svojevrsna priprema naših učesnika za gledanje predstave. Uopšte, na inovativan i zabavan način deca su upoznala „pozorište“. Ono što je, možda, i najvažnije, svi učesnici su izrazili želju da opet dođu na radionicu koja referiše na neku drugu predstavu čime smo ostvarili jedan od ciljeva – da se ova ciljna grupa rado odaziva odlasku u pozorište.
Pozorište mladih ovim radionicama otvara novo poglavlje u negovanju ove (tinejdžeri) najnepokrivenije publike!
Foto: Đorđe Marković
NOVO
tematske, dramske radionice
za osnovce, srednjioškolce i studente
Kontakt telefoni:
063 464 206, 064 22 02 756
U predstavi Dis_Sylphide fokusirali smo se na istoriju nemačke plesne scene i na radove koji su tokom XX veka nastali u Nemačkoj, a izvršili su snažan uticaj na svet plesa. Bavili smo se koreografijama Hexentanz Meri Vigman iz 1926. godine, Kontakthof Pine Bauš iz 1978. i SelfUnfinsihed Gzavijea Le Roa iz 1998, koje su promenile samo shvatanje plesa, koreografije i plesnog tela. Revolucionarno su odstupile od plesnih normi svog vremena. U ovom radu najviše nas je zanimalo upravo razmatranje procesa normativizacije u plesu, ali i u društvu u kojem živimo.
Ono što smo videli kao veliki potencijal za preispitivanje pozicije osoba sa invaliditetom u plesu jeste način na koji se sve tri koreografije bave pitanjem Drugog i stranog, odnosa pojedinca i društva i pitanjem identiteta. Kao grupa umetnika sa i bez invaliditeta, želeli smo da reaktualizujemo ova pitanja i tako intervenišemo u savremenu plesnu scenu danas, nudeći mogućnost umetnicima sa invaliditetom da se na njoj pojave kao subjekti i akteri savremenog plesa.
Koncept i umetničko vođstvo: Saša Asentić
Umetnička saradnja i koreografija: Natalija Vladisavljević, Alexandre Achour i Olivera Kovačević Crnjanski
Izvođenje: Natalija Vladisavljević, Jelena Stefanovska, Snežana Bulatović, Dalibor Šandor, Marko Bašica, Frosina Dimovska, Dunja Crnjanski, Alexandre Achour, Olivera Kovačević Crnjanski i Saša Asentić
Pesme: Natalija Vladisavljević
Dramaturške konsultacije: Marcel Bugiel
Umetnička asistencija: Frosina Dimovska
Saradnica za kostimografiju: Marina Sremac
Izvršna produkcija u Novom Sadu: Nataša Murge Savić
Koprodukcija: Kampnagel (Hamburg), Künstlerhaus Mousonturm (Frankfurt), MIKUB e.V. (Berlin) i Per.Art (Novi Sad)
Podrška: Aktion Mensch i NPN Coproduction – Fund for Dance
Izvođenja realizuje Per.Art u partnerstvu sa Galerijom Matice srpske kroz projekat „Umetnost i inkluzija“ koji je podržala Fondacija „Novi Sad 2021“ u okviru programa „Pristupačnost“.
*
Predstava se izvodi na velikoj sceni Pozorišta mladih.
Ulaz je besplatan.
Molimo vas da svoje prisustvo potvrdite na mejl:
Gran pri nagradu za najbolju predstavu u celini 49. Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, žiri u sastavu: Željko Hubač (dramaturg i predsednik žirija), Dragoslav Todorović (reditelj) i Saša Latinović (glumac), je dodelio predstavi „Zatvorenik i šestoprsti“ Pozorišta mladih iz Novog Sada. Nagradu za najbolju režiju žiri je dodelio ruskom reditelju Dimitriju Vihretskom za režiju ove predstave. Nagradu za najbolji tekst žiri je dodelio čuvenom ruskom piscu Viktoru Peljevinu i reditelju Dimitriju Vihretskom za tekst predstave „Zatvorenik i šestoprsti“, dok je nagradu za najbolju kreaciju lutaka žiri dodelio ruskom scenografu Olegu Katorginu za dizajn lutaka u pomenutoj predstavi. Glumac Pozorišta mladih Aleksa Ilić za ulogu u predstavi „Zatvorenik i šestoprsti“, dobio je nagradu za glumačko ostvarenje 49. susreta, a sve navedene odluke žirija su donete jednoglasno.
Lutkarska predstava za odrasle „Zatvorenik i šestoprsti“ Pozorišta mladih, nastala je po istoimenoj, orvelovskoj priči Viktora Peljevina, koga je prestižni Francuski magazin je uvrstio među 1000 najznačajnijih stvaralaca savremene kulture. Peljevin se publici obraća mešavinom postmoderizma, pop kulture, ezoterije i naučne fantastike. Predstavu koja je osvojila Gran pri, ruski umetnici su stvorili zajedno sa dokazanim glumcima pozorišta mladih Nedom Danilović, Ivanom Đurićem, Slobodanom Ninkovićem, Sašom Stojkovićem i Aleksom Ilićem.
Draga deco, poštovani roditelji i prijatelji Pozorišta mladih, nova pozorišna sezona počeće u subotu 2. septembra 2017. godine. U 11 časova odigraćemo za Vas predstavu „Ježić Žožo“. Koje će se predstave igrati tokom septembra pogledajte u repertoaru. Dobro došli u Pozorište mladih!
Novosađani su se kao i uvek do sada pokazali kao izuzetni domaćini i organizatori ali su takođe pokazali da najstarije lutkarsko pozorište na ovim prostorima, Pozorište mladih, drži primat u ovoj divnoj umetničkoj delatnosti namenjenoj, ne samo deci, već i svima koji vole pozorište. Posle tri dana u kojim je zgrada Pozorišta mladih ličila na košnicu prenosimo vam izveštaj žirija o dodeljenim nagradama, o samom festivalu ćemo pisati opširnije narednih dana.
IZVEŠTAJ ŽIRIJA SA 49. SUSRETA PROFESIONALNIH POZORIŠTA LUTAKA SRBIJE
Nakon odgledanih osam lutkarskih predstava na 49. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbiji, žiri u sastavu: Željko Hubač dramaturg i predsednik žirija, Dragoslav Todorović reditelj i Saša Latinović glumac, doneo je odluku o dobitnicim nagrada:
Specijalnu nagradu za glumu žiri jednoglasno dodeljuje Dimitriju Aranđeloviću za ulogu Moglija u predstavi „Knjiga o džungli“ Malog pozorišta „Duško Radović“ iz Beograda.
Nagradu za najbolju animaciju „Janko Vrbnjak“, koju je ustanovilo Malo pozorište „Duško Radović“, žiri jednoglasno dodeljuje Nikoli Kerkezu za animaciju Balua u predstavi „Knjiga o džungli“ Malog pozorišta „Duško Radović“ iz Beograda.
Nagradu za najboljeg mladog glumca „Milena Sadžak“ koju je ustanovilo Pozorište lutaka Niš, žiri jednoglasno dodeljuje Viktoriji Palfi za ulogu dečaka Vasje u predstavi „Izvini mama“ Dečjeg pozorišta Subotica – Szabadkai gyermekszinhaz – Dječijeg kazališta Subotica
Nagradu za glumačko ostvarenje žiri jednoglasno dodeljuje Sloboda Tiboru za ulogu Karlsona u predstavi „Karcsi kalandjai“ Dečjeg pozorišta Subotica – Szabadkai gyermekszinhaz – Dječijeg kazališta Subotica
Nagradu za glumačko ostvarenje žiri jednoglasno dodeljuje Mirjani Đorđević za ulogu Ide u predstavi „Cveće male Ide“ Pozorišta lutaka iz Niša.
Nagradu za glumačko ostvarenje žiri jednoglasno dodeljuje Srđanu Miljkoviću za uloge Baštenskog patuljka, Bendžamina i poi leptira u predstavi „Cveće male Ide“ Pozorišta lutaka iz Niša.
Nagradu za glumačko ostvarenje žiri jednoglasno dodeljuje Aleksi Iliću za ulogu Šestoprstog u predstavi „Zatvorenik i šestoprsti“ Pozorišta mladih, Novi Sad.
Nagradu za glumačko ostvarenje žiri jednoglasno dodeljuje Nataši Milišić za ulogu Plavog Petra u predstavi „Plavi Petar“ Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ Zrenjanin.
Nagradu za najbolju scenografiju žiri jednoglasno dodeljuje Hristini Nadevoj za predstavi „Karcsi kalandjai“ Dečjeg pozorišta Subotica – Szabadkai gyermekszinhaz – Dječijeg kazališta Subotica
Nagradu za najbolju muziku žiri većinom glasova dodeljuje Aleksandru Saši Lokneru za muziku u predstavi „Sve za ljubav“ Pozorišta lutaka „Pinokio“, Beograd.
Nagradu za najbolju kreaciju lutaka žiri jednoglasno dodeljuje Olegu Katorginu za dizajn lutaka u predstavi „Zatvorenik i šestoprsti“ Pozorišta mladih, Novi Sad.
Nagradu za najbolju režiju žiri jednoglasno dodeljuje Dimitriju Vihretskom za režiju predstave „Zatvorenik i šestoprsti“ Pozorišta mladih, Novi Sad.
Nagradu za najbolji tekst žiri jednoglasno dodeljuje Viktoru Peljevinu i Dimitriju Vihretskom za tekst predstave „Zatvorenik i šestoprsti“ Pozorišta mladih, Novi Sad.
Nagradu za najbolju predstavu u celini – Gran pri žiri jednoglasno dodeljuje predstavi „Zatvorenik i šestoprsti“ Pozorišta mladih, Novi Sad.
Za vojvođanske.rs piše Dragoljub Selaković