Jeste li gledali legendarni film Živka NIkolića "Smrt gospodina Goluže"? Sa čuvenim Smokijem- Ljubišom Samardžićem i zanosnom Savinom Geršak uz koju su odrasli mnogi dečaci? I ako jeste, posebno ako niste, evo prilike da vidite šta se zbilo sa Golužom... Na Sceni Pozorišta mladih, sa izuzetnim glumcima našeg teatra i gostima - Kristinom Marković i sterijancem Sašom Torlakovićem. Ako vam se ponekad čini da vam život postaje triler sa dve nepoznate, ovo je prilika da se, ne samo prepoznate, već i da u bondovskom stilu preuzmete inicijativu, evo već 2. marta...

Živimo li svi mi u jednom velikom neuračunljivom rijalitiju u kojem neko, čini se neznalački, poteže sve konce? Jesmo li gospodari svog života ili njime gospodari sredina? Je li bog nadležan za nas, svetina ili sudbina? Raspolažemo li svojim ovozemaljskim satima ili su i oni sad već posve iznamljeni gospodarima društvenih mreža? Postoji li više išta na ovom svetu ako to ne zabeleži neka TV? I ko je uopšte taj nevidljivi master of ceremony fenomena zvani život?

O svemu tome u suštini govori predstava “Smrt gospodina Goluže”: rejting, brojevi, lajkovi, time danas merimo svoj život i sve naše vrednosti. Granice etičkih mera nevidljive su, spletka je dominantna jedinica mere postojanja našeg društva i baš zato ništa nije sveto: sve je bruto i neto, kaže precizni stih “Hladnog piva”.

Naš Goluža je čovek ovog vremena, čovek sa tajnom, za koju meštani pred kojima se obreo, misle da znaju kakvog je okusa. Zato zovu TV da direktno svedoči o njoj, ovekoveči je, arhivira. U lokalnoj kafani odmotava se tajnovito klupko intriga i zavisti, na videlo izlazi sav prljavi veš...  Tu je i lokalna udovica koja je možda neočekivana sila koja se pojavljuje i reši stvar...

Naša predstava “Devojčica sa šibicama” uvrštena je u takmičarsku selekciju 71. Festivala profesionalnoh pozorišta Vojvodine, koji će se od 4. do 10 aprila održati u Zrenjainu. Ovu predstavu, realizovanu u koprodukciji sa Festivalom ekološkog pozorišta (FEP) i udruženjem “Slobodna nema cenu – Stop trgovini ljudima”, je po motivima Andersenove bajke režirala Sonja Petrović. U predstavi igraju: Kristina Savkov, Vera Hrćan Ostojić, Ervin Hadžimurtezić/ Aleksandar Milković, Aleksa Ilić i Danilo Milovanović.

“Devojčica sa šibicama” je priča o deci sa ulice, deci kojima je ulica dom, o njihovim bajkama, detinjstvu, empatiji, strahu, nadi i ljubavi. Ovo je jedna od onih predstava koje i decu i roditelje uči da (po)gledamo u ljude.

"Deca Paklene pomorandže" u prvi plan ističu cirkulus vicious, nasilje koje rađa nasilje. Širok objektiv ove predstave daje nam bolji uvid u razumevanje tog kruga  Poziva nas da indolentnost i pohlepu zamenimo pravim interesovanjem za prave potrebe naše dece kako bismo taj začarani krug prekinuli.", stoji između ostalog u kritici predstave "Deca Paklene pomorandže" koju je u broju od 10. marta objavilo "Vreme". Hvala uredništvu "Vremena" i kritičarki Nataši Gvozdenović na ovom pogledu na predstavu. 

Pesnikinja Milena Marković, dobitnica nagrade "Nin" za roman godine, za poemu "Deca", promovisala je ovu svoju knjigu 4. marta u prepunom Pozorištu mladih. Čitajući svoje stihove, Marković nas je izmestila u jednu posve drugu dimenziju. Na krilima njene moćne poezije i sami smo postali "Deca", prava pravcata, njena deca - lepršava, zaigrana, visprena, bezobrazna i krhka. Epifanijsko iskustvo.

Pesnikinja Milena Marković, najoriginalniji pesnički glas u regionu, autorka romana “Deca”, za koji je nedavno dobila nagradu NIN za roman godine, promovisaće 4. marta u Pozorištu mladih ovu svoju izuzetnu knjigu.

Dramska spisateljica po čijim su rukoposima napravljene neke od najboljih predstava u Srbiji (“Brod za lutke”, “Šuma blista”, “Šine”, “Paviljoni”, “Nahod Simeon”), filmova (“Beli, beli svet”, “Nečista krv”) i serija (“Močvara”), svoj roman “Deca” promovisaće čitajući odlomke iz njega.

Publika će knjigu, koju je objavila IK "Lom", moći da kupi po promotivnoj ceni.

Ulaz na promociju je slobodan, a za dolazak je potrebno samo: staviti masku, isključiti mobilni telefon i uključiti sebe.

Promocija počinje u 19.30 sati.

Naše pozorište ugostilo je večeras đake Karlovačke gimnazije koji su bili prva zvanična publika "Dece Paklene pomorandže", čija će premijera biti u nedelju. Koliko su đaci, mahom maturanti i učenici trećih razreda, bili oduševljeni predstavom, toliko je i ekipa predstave bila oduševljena njihovim utiscima i znatiželjnim pitanjima. Svi glumci, reditelj Kokan Mladenović, dramaturškinja Nina Plavanjac i direktor Pozorišta mladih Mihajlo Nestorović, odgovarali su na njihova pitanja nakon dugodugodugotrajnog aplauza.

Hvala profesorki Sandri Urban koja ih je inspirisala na dolazak.

Dobrota je stvar izbora. Zašto je onda ne biramo, u priči za emisiju "Cult", novinarki Nataši Kovačev odgovaraju reditelj Kokan Mladenović i glumci Aleksandar Milković, Danilo Milovanović i Darko Radojević.

Hvala ekipi Euro News-a.

Link

Pozorišna azbuka i abeceda Darka Radojevića za sada izgleda ovako: u Pozorištu mladih, čiji je član od prošle godine, igra u „Kosi”, u „Tri musketara”, “Putovanju sa Svetim Savom” i u predstavi “Novogodišnji rokenrol za decu”, a u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra u predstavi “Beogradska trilogija”.

I na scenama na kojima igra, i u životu uopšte, pokreće ga ljubav, ona čista, bez ikakvog interesa. Glumu, a pre svega pozorište, birao je, kaže, zbog mogućnosti uspostavljanja duhovne komunikacije sa samim sobom i društvom u kojem živi. Svedoci smo vremena u kojem istinska duhovna komunikacija iščezava. Sve više postajemo usamljeni pojedinci potrošačkog društva. Sve vrednosti pripadaju nekom uređenom menadžmentu i čovek u takvoj atmosferi postaje samo statistički broj, kaže Darko.

Na drugoj strani je pozorišni čin – predstava, koji formira poseban, svečani, trenutak duhovne komunikacije u kontaktu između gledališta i scene. Taj trenutak nudi mogućnost istinskog duhovnog dijaloga i zahteva prisutnost svakog pojedinaca koji želi da učestvuje u toj komunikaciji. Upravo ta prisutnost je ono što intrigira glumačku ličnost Darka Radojevića. Glumac na ovom mestu kaže da mi danas, zarobljeni egzistencijalnim pitanjima, robujemo sopstvenom preživljavanju koje nam oduzima vreme, a samim tim i mogućnost da se bavimo onim što volimo. Zato je naša prisutnost razapeta između “moram” I “volim”. U tom smislu, njegova glumačka nadanja i želje su veća od bilo kakvog kajanja. Na tom putu vodi ga strast koja proizvodi ljubav.

U međuvremenu, naučio je da razlikuje prioritete i da pravi izbore. Naučio je i značaj pravljenja izbora. Akademija, za koju kaže da je “mašina za obrazovanje”, samo zatrpava studenta zadacima da bi podigla nivo njegovog obrazovanja i popunila bodovnu listu, ali ne i da bi suštinski formirala i obrazovala ličnost studenta. Zato je, priznaje, neke zadatke radio posvećeno, a neke tek da bi sakupio bodove. U realnom glumačkom životu, od krucijalnog značaja je da glumac zna da napravi dobar izbor i postavi jasne prioritete, jer će u budućnosti oni formirati i obrazovati njegovu glumačku ličnost. Tome ih nisu učili u školi, primećuje.

Povodom stvaranja predstave “Deca Paklene pomorandže”, Darko Radojević je govorio o strahovima i nasilju, te o tome šta bi da “Deca” kažu urbi et orbi...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Najveći strah mi je da ne izgubim veru u ljubav, ljude i plemenite vrednosti. Atmosfera o kojoj sam govorio sve više primorava pojedinca da se zatvori u svoj “kavez” i da vodi brigu o samom sebi, što ga čini sebičnim. U ovom smislu, moj strah bi trebalo da ima motivišuće dejstvo, jer nagoni na borbu protiv te atmosfere koja sada već vlada na globalnom nivou. Što se tiče generacije kojoj pripadam, mislim da je većinski indiferentna u odnosu na realan život i da je više posvećena izgradnji virtuelnog života koji ima izvrnute i pogrešne uzore i vrednosti. Teško je definisati strahove i ono što motiviše moju generaciju sve dok se ne izgradi taj „novi svet“. Pojmovi kao što su: hrabrost, odvažnost i petlja takođe ostaju zarobljeni u pomenutoj indiferentnosti prema realnom životu i mislim da ćemo biti svedoci kreiranja novih definicija datih pojmova u virtuelnom svetu.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Prva asocijacija koja mi se javlja na samu pomisao na nasilje - je fizičko nasilje. Da, susreo sam se i sa tim vidom nasilja, ali ono što je daleko zanimljivije danas za posmatranje jeste mentalno nasilje koje dolazi putem interneta i u kome učestvujemo svi – ujedno i kao žrtve, i kao nasilnici, a sve svrsishodno kapitalizmu. Bombardovanje naših mozgova raznim informacijama za koje više ne znamo ni da li su istinite ili ne (jer nije ni važno) ima za cilj samo jedno: da privuče našu pažnju u što širem opsegu kako bi porasla prodaja proizvoda/usluga. Tako uhvatim sebe kako prelazim kilometre na nekoj blentavoj telefonskoj aplikaciji, a da i sam više ne znam šta tražim. To je pravo nasilje marketinga nad čovekom. Zatim, šaljemo i primamo bezbroj poruka putem telefona – što korisnih, što iz šale (a neupotrebljivih) i na taj način maltretiramo i bivamo maltretirani, a da pri tom nismo ni osetili prisustvo druge osobe. Neretko se dešava da se, ukoliko ne dobijemo povratnu informaciju istog trenutka, zapitamo: Šta mu je? Da li sam ga povredio? Da li on i zašto ne gleda telefon? Da li je živ? ..... Otvore se razna pitanja koja počnu da maltretiraju nas same, dok čovek možda jednostavno spava ili ne želi da se javi na telefon kako bi napravio pauzu od korišćenja istog. Po mom mišljenju, ovo je najopasniji vid nasilja današnjice jer tu postoji još jedna stvar, a to je da mi uživamo u ovom nasilju i sa mnogo radosti mu pristupamo (korišćenju interneta). Zapravo, pun potencijal ovog nasilja osetićemo u budućnosti, kada se tehnologija bude još razvila. Moja mala pobeda nad ovim marketing nasiljem biće kada se distanciram i prestanem da budem učesnik opisanog nasilja. Da li je to moguće? Videćemo...

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Voleo bih da naša predstava pre svega razume, obradi i predstavi upravo mehanizme nasilja koji se nalaze u društvu i čiji smo autori i svedoci. Ukoliko to predstava postigne, ne verujem da će imati šta mnogo da se kaže nakon nje, jer od nasilja koje nas okružuje diže se kosa na glavi. Voleo bih i da to ponovno shvatanje i razumevanje nasilja podstakne na promenu, podstakne na dejstvo, jer previše pričamo.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Dušan Jocić

Anica Petrović trenutno igra u dve predstave Pozorišta mladih – u “Tri musketara” i “Kosi” - uskoro i u “Paklenoj pomorandži”,  a profesionalnu karijeru počela je zapravo nekoliko stotina pozorišnih metara dalje, na sceni Srpskog narodnog, u predstavi “Veštice iz Salema”. Igra i u Vranju, u tamošnjem pozorištu je Sofka u “Nečistoj krvi”. Publika je može videti i u serijama “Neki bolji ljudi”, “Dug moru 2” i “Nek ide život”.

Za glumca je, kaže, važno da veruje u sebe. Tako će, veruje Anica, lakše doći do posla. A posla ipak ima, iako su ih na drugačije upozoravali tokom akademije. Nisu, doduše, sva pozorišta otvorena za mlade ljude, ali to što radi u nekoliko njih govori da su neka spremna da ukažu šansu mladima.

Anicin životni optimizam pliva na krilima ljubavi. Ona je pokretačka snaga za sve, ističe glumica. Sve vrste ljubavi. Sklona je da intuitivno reaguje na tom planu. Intuicija joj pomaže i u glumi, a istovremeno – gluma razvija njenu intuiciju na razne načine, u raznim pravcima. U tom kolopletu, gluma je prirodno postala Anicin životni izbor. Otkriva da se kroz život vodi time da je bolje da se kaje zbog nečega što je uradila, nego zbog nečeg što nije probala. U ovom trenutku njenog života njena nadanja i stremljenja su velika i snažna. Nada se da će tako biti do kraja njene glumačke karijere.

Da bi svet konstantno prihvatala u optimističnom tonu, za njenu dušu važna je muzika. Ona bukvalno hrani glumičinu dušu. Kaže da bi potpisala svako slovo u Bermanovoj rečenici koja kaže da bi se bog, ako postoji, mogao objasniti samo muzikom.

Povodom rada na predstavi  “Deca Paklene pomorandže”, Anica je govorila o strahovima, svojim ličnim i generacijskim, te o nasilju koje istražuju u ovoj predstavi, kao i o tome šta bi volela da “Paklena” pokrene u publici...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Moj najveći strah je strah od gubitka. Mene lično, on može da limitira, ali poznajem i ljude koje motiviše, tako da bih rekla da strah može da bude i motivišući. Moju generaciju prožima strah od gubitka individualnosti. Suočavamo se sa nečim sa čim se naši roditelji nisu suočavali, bar ne u tolikoj meri, a to je stalno neka uslovnost radi postizanja ciljeva koju politika danas jako nameće. U suprotstavljanju tome vidim najveću hrabrost i odvažnost. Nije mi baš poznato, na primer, da su se naši roditelji, kada su bili jako mladi, bavili poltiikom, što baš i nije karakteristika današnjice. 

Da li si se srela sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Srećemo se svakodnevno. Najopasnije je virtuelno nasilje, kroz društvene mreže jer je sve češće. Nedavno smo bili svedoci da je jedna osoba zbog takvog nasilja stradala. Mislim da je najopasnije to što nemamo organe koji bi se bavili tim vidom nasilja. Da li nasilje može da se prebrodi – pa time neko ozbiljno mora da se pozabavi.

O čemu bi volela da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Volela bih da progovori upravo o tom očuvanju individualnosti, o važnosti pojedinca. U tom slučaju, moguće je zaštititi se od nasilja, a onda će se i potreba za učešćem u nasilju, smanjiti.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Dejan Krstić

Pozorišne koordinate u kojima se trenutno kreće glumac Danilo Milovanović su: “Kosa”, “Evgenije Onjegin”, “39 stepenika”, “Tri musketara”, “Devojčica sa šibicama”, “Razgovori u četiri oka”, “Kad sam bio garav”... u Pozorištu mladih, plus “Nebeski odred”, “Amateri” i “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”- u Srpskom narodnom. Ima ga i na filmskim meridijanima, u filmovima: “Drava se ne predaje” i “Galaksija – računar koji je odbio da umre”, a od ove godine u njegovoj biografiji je i jedna serija - “Blok 27”.

Glumački poziv izabrao je, kaže, jer mu gluma pomaže da razume ljude, njihove želje, strahove, nadanja, motive, ciljeve, a životno iskustvo pomaže mu da svaki naredni lik kojim se bavi bude istinitiji i verodostojniji. Gluma je postala njegov životni izbor zato što je scena mesto na kojem se oseća najsigurnije. Nikada se nije pokajao što je krenuo tim putem. Dodaje, da nije uspeo da upiše glumu, bavio bi se svetskim jezicima. Srećom, kada ju je upisao, ona je postala jedini mogući životni put za njega.

Mimo glume, njegovu dušu napajaju bliski ljudi koje voli, dobra knjiga, serija ili film. Strast mu je otkrivanje muzike na austrijskom radiju FM4 ili Radio “Gardenu”. Voli još klizanje i molki (finsko boćanje) koje već dve sezone igra sa svojim društvom. Iznad i pre svega, dobro pozorište. Za njega to su novosadske predstave “Veštice iz Salema”, “Upotreba čoveka” i “Ko je ubio Dženis Džoplin?” te subotički “Kus petlić”.

Zbog obeveza, kaže, teško stiže da vidi sve što želi. Iz istog razloga na lageru mu je još dosta neodgledanih predstava, serija i filmova, kao i nepročitanih knjiga. Uvek rado preporučuje “4 3 2 1” Pola Ostera, Kunderinu “Nepodnošljivu lakoću postojanja” i “Komo” Srđana Valjarevića. Otkriva da je ovih dana na potezu: zbirka poezije “Vodič kroz požare” Ognjenke Lakićević - rimejk serije "Scene iz braka” u režiji fascinantnog Hagaija Levija, dok je njegov muzički guillty pleasure  rok-pop kombinacija bendova “The National” i “L’Imperatrice”.

Što se današnje plovidbe profesionanim glumačkim životom tiče, Danilo kaže da je jedna od najboljih lekcija koje je dobio na Akademiji svest o tome da mora neprekidno da uči, vrednuje sebe i svoj rad, da ne pristaje da radi bilo šta samo da bi bio viđen. Takođe i da čuva svoj integritet i da se ne prodaje. Naučio je, dodaje, da je iskustvo važan sastojak glume, kako scensko, tako i životno.

U kontekstu “Dece Paklene pomorandže” govorio je o strahu kao jednoj od najaktivnih tekovina i ovog našeg društva, strahu koji rađa nasilje i strahu koji je proizvod nasilja, ali i o tome da li je sam proživeo neku vrstu nasilja i šta bi voleo da kaže predstava koja govori o vršnjačkom nasilju...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Moj najveći strah je da nasilje, korumpiranost, kriminal, vulgarnost i primitivizam ostanu ono što pokreće ovu zemlju. Imam strah da se ovde nikada ništa neće promeniti, da će biti samo još gore, a da moja generacija ima samo jedan jedini izlaz: da ode. Moju generaciju motivišu državljanstva i pasoši drugih država, masteri i doktorske studije u inostranstvu. Hrabrost, odvažnost i petlja su nepoželjni danas. Bojim se da to ne postanu i dobrota, poštenje, čast, etika i moral. Nadam se da postoji, kako je to Lenski rekao „...božansko pleme koje će najednom sve da nas obasja i svima će nam dati sreću, svima. To su umetnici, pisci, pesnici, glumci, filozofi...“.

Da li si se sreo s nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

S nasiljem se susrećemo svakoga dana. Fizičkim, verbalnim, nasiljem na internetu, itd. Dokle god institucije budu tolerisale nasilje, dokle god država bude podsticala nasilje, dokle god mi kao pojedinci ne budemo reagovali protiv bilo kog vida nasilja, s njim ćemo se susretati svakog dana i to će nam biti normalno. Međutim, još više se bojim trenutka kada nasilje bude počelo da susreće sve nas.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Sviđa mi se ovaj termin „autor nasilja“. Neko je autor muzike, autor predstave, autor filma, a neko je autor nasilja. Nasilje, u kontekstu “Dece Paklene pomorandže” postaje umetničko delo, rušilački, destruktivni čin. Ono što našu predstavu čini aktuelnom jeste to što ona futuristička država iz knjige i filma više nije fiktivna, već vrlo stvarna. Mi živimo u njoj, a ona baš voli da odgaja decu kao što su Aleks i njegova banda. To je njihova omladina, oni su budućnost ove države. Oni su budućnost ovog sveta. Nobl nasilnici su ponovo u modi. Kao pre osamdesetak godina.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Vladimir Veličković

Devedeseti rođendan Pozorišta mladih obeležen je kratkom, efektnom i razdraganom Svečanom akademijom, baš onako kako i dolikuje jednom večno mladom devedesetogodišnjaku.

Proslava rođendana počela je emitovanjem filma koji je publiku podsetio na to kako je nastao ovaj teatar, na neke stare i nove predstave: neke kultne poput “Momaka iz benda”, neke dugovečne kakve su “Vuk i jarići” i “Veseli muzičari”, i neke izuzetne kakve su bile “Komadić”, “Neobično putovanje” ili danas na primer “Na vukovom tragu”, ali i na mnogo dragih glumačkih lica ovog teatra...

“Kad ti neko dođe na rođendan, onda ti je on prijatelj.”, rekao je na početku svoje besede Mihajlo Nestorović, direktor Pozorišta mladih apostrofirajući potom da je ovaj teatar večno mlad zahvaljujući publici kojoj je Pozorište mladih važna adresa u odrastanju. Istakao je koliko je izuzetnih glumaca radilo i još uvek radi u ovom teatru, kako onih koji su već ispisali pozorišnu istoriju, tako i onih posve mladih koji tek ovih dana hodaju scenama ovog pozorišta. Svi oni zajedno spremni su da oboje radošću još mnoga detinjstva i mladosti, ali i da pod svoj krov dovedu razne generacije pozorišnih zaluđenika.

Voditelji programa, glumci Jelica Gligorin i Dejan Šarković podsetili su da je za ovih 90 godina kroz Pozorište mladih prošlo preko tri miliona dece i odraslih, da je odigrano preko 300 naslova,a izgovorili su ih još neke cifre od kojih se zavrtelo u glavi, zbog kojih bi Pozorište mladih zaista trebalo čuvati kao retku zverku.

Da će se Grad Novi Sad prema ovom teatarskom gnezdu tako i odnositi, svojim govorom je nagovestila potpredsednica Skupštine Novog Sada Jelena Marinković Radomirović koja je, pozdravljujući goste, rekla da je Grad Novi Sad ponosan na Pozorište mladih koje je radilo svoj posao i u čoveku nenaklonjenim vremenima.

Tokom večeri, glumci Pozorišta mladih izveli su nekoliko efektnih muzičkih tačaka, a zaustavili su se samo jednom da bi publika čula ko je dobio godišnje nagrade Kuće. Burne aplauze, povike “bravo”, i prave ovacije, zaslužili su Marija Radovanov kao glumica godine, te glumci godine Saša Latinović i Slobodan Ninković. Njih troje su, inače, i glavni akteri nagrađivane predstave “U potrazi za plavim zecom” koju je režirala Emilija Mrdaković, ove večeri takođe laureatkinja godišnje nagrade.

Dodeljeno je i nekoliko nagrada za članove kuće koji su, iako nevidljivi za publiku, važna karika u pozorišnom procesu. Dobili su ih električar Đorđe Ilić, organizatori Ivana Cvejanov i Sava Stefanović, te šefica tehnike Olga Živanov.

Veče je završeno u izuzetnom raspoloženju, uz song “Daj nam sunca”, iz aktuelnog mjuzikla “Kosa”, tokom kojeg su na scenu izašli svi članovi Pozorišta mladih.

Sa tom, uistinu dirljivom scenom završena je svečana akademija, a rođendan će se proslavljati tokom cele 2022. godine nizom dobrih predstava.

Jer, Pozorište mladih planira da bude mlado i u narednih 90 leta, i narednih 90, i još narednih 90, bile su reči direktora Nestorovića... 

Fotografije: Jovana Semiz

Pozorište mladih 12. februara proslavlja svoj 90. rođendan.

Obeležavamo ga svečanom akademijom na sceni u Ignjata Pavlasa, a na portalima nizom tekstova koji će našu publiku podsetiti na zanimljivosti iz istorije najstarijeg lutkarskog pozorišta u zemlji...

Biće reči o prošlosti, sadašnjosti, glumci će se prisetiti kako su stigli u Pozorište mladih, podsetićemo se naših najgledanijih i najdugovečnijih predstava, nekih kultnih poput "Momaka iz benda"...

Biće zanimljjivo, zato, srpski rečeno - stay tuned! 

Vaše Pozorište mladih

Na scenama Pozorišta mladih nije rasla samo naša publika, već su na njima stasavali i brojni umetnici, a mnogi od njih svoje prve profesionalne glumačke korake načinili baš na adresi koja stoji ispod imena našeg teatra.

Među njima su i prvakinja Pozorišta mladih, glumica Vera Hrćan Ostojić i Darko Radojević. Vera je članica naše kuće cele četiri decenije, a Darko je jedan od poslednjih mladih glumaca pristiglih u naš teatar. Njih dvoje prisetili su se kako su došli u Pozorište mladih...

Vera Hrćan Ostojić: “U Pozorište mladih došla sam aprila 1983. godine igrajući u predstavi "Rodu i potomstvu",u režiji Đorđa Đurđevića. Bilo je to tada samo Lutkarsko dečje pozorište i predstave su se igrale samo u Maloj sali Pozorišta, dok je veliku salu tih godina koristio bioskop "Zvezda”.

Predstave su u to vreme igrane svakodnevno - za organizovanu publiku, a četvrtkom popodne, subotom i nedeljom mogle su se kupiti karte u slobodnoj prodaji. Nedeljom smo igrali predstave i pre, i posle podne.

Mi glumci, bili smo u obavezi da odigramo tri-četiri premijere u sezoni, da odigramo 250 predstava u Pozorištu i 150 predstava van naše scene - po celoj Vojvodini.

Svake godine smo po najmanje dve nedelje odlazili na Kosovo i tamo smo, uz pomoć kolega iz albanske drame, koji su sinhronizovali naše predstave na albanski, igrali u Prištini, Peći, Prizrenu i okolnim mestima. Izvodili bismo i po 25-30 predstava za decu, na albanskom i srpskom.

Na nivou grada je postojao potpisani sporazum o saradnji između javnih preduzeća, tako da su npr. deca iz svih novosadskih škola i vrtića, kao i deca iz okolnih mesta, besplatno dovožena na naše predstave, a mi smo zauzvrat, besplatno, igrali predstave za decu i njihove porodice.

Rad na određeno vreme u trajanju od nekoliko godina, što je danas uobičajeno, nije se mogao ni zamisliti. Svi smo bili zaposleni za stalno, na neodređeno vreme. No, bila je to druga država, sa drugim uređenjem i mnogo toga se do danas promenilo.

“Ono što se nije promenilo za sve ove godine je dobra radna atmosfera i kvalitetan ansambl koji je svih ovih godina veoma posvećeno i znalački obavljao svoje zadatke - sa velikom ljubavlju prema poslu i istančanim osećajem za timski rad. Ostvarili smo vrlo zapažene rezultate i uvek mi je bila čast što sam deo ovog kolektiva.”, kaže Hrćan Ostojić čije ime Pozorište mladih s ponosom izgovara.

Darko Radojević: “Bio sam na četvrtoj godini Akademije kada sam u jednom trenutku video propušten poziv na telefonu, ali nisam mogao da se javim jer sam bio na času glume. Uveče sam oko osam sati pozvao broj da vidim o čemu se radi. Rekli su mi, ovde Pozorište mladih, želimo da dođite na audiciju za glavnu ulogu u mjuziklu “Kosa” i ako može to da bude sutra ujutro, ne mogu tačno da se setim da li u 10 ili 11 sati.  Potpuno šokiran, pitao sam šta bi trebalo da spremim za tu audiciju, a oni su rekli da imaju samo jedan song za mene, koji je inače ključni song što se tiče predstave i mog lika. Naravno da sam cele te noći u potpunoj euforiji slušao taj song, spremao ga, pevao, zvao svog profesora koji nam je predavao tehniku glasa, on je čak došao do mene... Ludilo... Uglavnom, došao sam sutradan ujutro u Pozorište, tamo su bili upravnik Nestorović i producent predstave i nas četvorica koji smo bili potencijalni Bukovski... Velika trema nas je tresla... Pevali smo, bio je tu i korepetitor, a onda su nam se zahvalili i rekli da će nam se javiti.

Međutim, samo što sam počeo da silazim niz stepenište Pozorišta, začuli su se glasovi: “Darko, možete li, molim vas da se vratite?” I ja, naravno, uz reči “Mogu, mogu!”, vratim se:) Eto, tako je počela moja priča sa Pozorištem mladih, ali tu nije kraj priče!

U to vreme imao sam zaista dugu bradu, neprimerenu mojim godinama, meni uopšte, puštao sam je par meseci zbog uloge na Akademiji, beše neki Ibzen ili neki Rusi, Dostojevski recimo... Kažu mi kad sam se vratio na mesto audicije, Darko, vi nama odgovarate i glasom, i izgledom, ali imate li neku fotografiju da vidimo kao izgledate bez brade. A pazi vraga, ja u to vreme taman izbrisao sve svoje društvene profile, jer sam hteo da nastavim život bez njih, i zato u tom trenutku nemam nijednu jedinu svoju fotku! Čak ni u telefonu! I sad, vidim da mi je uloga jako blizu, nadohvat ruke, a fotke nema! Šta ću?! Rekao sam im, vraćam se za deset minuta i strčao niz stepenice do prve radnje, kupio žilet i utrčao u WC. Tako sam se brzo obrijao da sam se živ izranjavao, isekao sam celo lice. Tako sam se, sa papirom zalepljenim po celom licu i krvlju koja je curela na sve strane, vratio u kancelariju i rekao: “Evo, ovako izgledam bez brade!” Oni su gledali u mene kao da nisam normalan, ali su me uzeli za Bukovskog! I tako je krenula saradnja...

Sećam se da su me sve kolege iz predstave, a posle i celog Pozorišta toliko lepo prihvatile, naročito Kristina Savkov i Danilo Milovanović. Svi su se potrudili da se osećam dobro, da imam sve uslove da usavršim svoje veštine, a bile su tu i kolege iz Novosadskog pozoriša/Ujvideki Szinhaz. Imao sam, zapravo, sreću da u pozorište uđem na najbolji mogući način, o čemu do tada nisam ni razmišljao, posebno ne zato što sam od starijih kolega slušao kako je to teško, retko i gotovo nemoguće. Jako mi je drago što sam tu, dosta je mladih ljudi, odlična je atmosfera i neizmerno sam zahvalan, i Pozorištu, i Mihajlu Nestoroviću na pruženoj šansi.

“Deca Paklene pomorandže” mi je sad već peta predstava u kojoj sam od početka, a četvrta glavna uloga. Glavna uloga lepo zvuči, ona je ujedno i veliki napor, pregršt teksta, glavni glumac radi po ceo dan, ali nimalo se ne žalim. Uživam punim srcem i radujem se svemu tome.”

Snežana Miletić

Fotografija Vere Hrćan Ostojić - Vladimir Veličković

Fotografija Darka Radojevića - Dušan Jocić

Njegov dosadašnji glumački skor izgleda ovako: “Tri musketara” u Pozorištu mladih u kojem trenutno proba “Decu Paklene pomorandžu”, plus “Kad su cvetale tikve” u BDP-u. Na leto ga u Pozorištu mladih očekuje master predstava “Život u pozorištu”. Igrao je u serijama “Klan” i “Psi laju, vetar nosi”.

Glumca Nenada J. Popovića u životu, kao i u glumi, kaže, pokreće traganje za suštinom i istinom. Kada je na sceni ili u kadru, ne razmišlja o svojim ličnim problemima i strahovima. Tada se oseća ispunjeno i možda je baš taj beg u nešto što nije razlog zašto je postao glumac, razmišlja glasno Nenad. Dodaje da se uvek trudi da, pre nego što nešto uradi, prvo promisli kako se kasnije ne bih kajao. Nekada u tome uspe, a ima dana i situacija kada pobeđuje “kvaka 22”. Smatra da su greške u životu - u dozvoljenoj granici, potrebne jer se iz njih uči o životu. Kaže još i to da njegovu dušu najbolje napajaju ribolov, njegovo selo i životinje. Upravo taj beg od ljudi, medija i svakodnevnog ocenjivanja i procenjivanja, čini njegovu dušu mirnom i spokojnom, i nadasve spremnom za stvaranje i otvaranje.

Na pitanje kako mu izgledalo uplovljavanje u profesionalni glumački život, šta je glavni raskorak između onoga što je naučio na AU u odnosu na realan glumački život, kaže da ušuškanost i zaštićenost uvek prijaju i gode, ali da je život surov i nepredvidljiv. Dokle god bude mogao, biće vredan, iskren i pošten prema svojoj profesiji, kao što je bio i na AU.

Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Nenad je govorio o strahovima - svojim i svoje generacije, o nasilju i tome šta bi voleo da kažu ovom predstavom u režiji Kokana Mladenovića...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Strah od budućnosti. Strah je jedino dobar kada ga igraš, može da bude inspirativan. Nažalost, mladi ljudi nemaju podršku odraslih. Na njih se gleda kao na decu, a ne kao na buduće doktore, sudije, prvake pozorišta… Moju generaciju motiviše odluka da jednog dana napusti ovu zemlju i da živi u nekoj sredini gde će ih poštovati i gde će stvarati.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Nedovoljna briga porodice i prepuštanje ulici dovodi do, nažalost, budućih nasilnika.

Svako nasilje je opasno i nije dobro. Ja lično,  nisam se susretao sa nasiljem i nisam upoznat sa radom institucija.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Voleo bih da svako veče imamo decu u publici, da shvate da nasiljem ništa neće postići. Takođe bih voleo da se među publikom nađu i odrasli koji su bili skloni nasilju, da nauče nešto iz predstave i da se pokaju. Voleo bih da ova predstava ohrabri žrtve nasilja, da ih ohrabri da se otvore i prijave nasilje. Voleo bih da pričamo posle predstave. Voleo bih...

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Jovan Blešić

Kako smo prohodali...

Istorija je retko kada učiteljica života, uvek se nekako više ispostavi kao mučiteljica, ali u slučaju Pozorišta mladih, ona je važan podsetnik kako je jedan teatar - kroz devet dugih decenija, vaspitavao generacije i generacije mališana, koji su prvu svest o lutkarstvu, sceni, pozorištu uopšte, sticali upravo pod krovom naše kuće.

Ljubljanske veze

Sve je počelo - danas neshatljivo - daleke 1932. godine. Tada smo kao Lukarsko pozorište nastali pri Sokolskom domu, iz Sokolske sekcije lutkara formirane dve godine ranije uz veliku podršku starešina Sokola, dr Vladimira Belajčića i dr Ignjata Pavlasa. Po znanje je, tada u Ljubljanu, delegiran da ide dr Lazar Dragić, kasnije prvi pročelnik Pozorišta lutaka. Ishodište je bio - tečaj lutkarstva.

“Kraljević iz podzemlja”

Iz Ljubljane je potom stigla i prva velika pokretna pozornica, prvih 11 lutaka – marioneta, te delo koje će biti izvedeno. Na pozornici montiranoj u zgradi Matice srpske, u vežbaonici Sokolskog društva, izvedena je prva predstava. Bio je to “Kraljević iz podzemlja”.

Po meri publike

Svoju salu Pozorište lutaka dobilo je 1936. izgradnjom Spomen – doma “Kralj Aleksandar I”, nastalog po projektu uglednog arhitekte Đorđa Tabakovića. Sala je imala 166 mesta, a napravljena je i nova pozornica.

Šezdesetosmaši

Tokom Drugog svetskog rata Pozorište nije radilo. Pretrpelo je veliku štetu: lutke, scenografija, kostimi su uništeni ili ukradeni, ali odmah po završetku rata, doduše uz velike poteškoće, pozorište je ponovo počelo da radi pod imenom Vojvođansko pozorište lutaka. Pozorišna istorija beleži da je pozorištu u pomoć pritekao Žarko Vasiljević, tada upravnik Vojvođanskog narodnog pozorišta. Uskoro je usledila i promena imena u Gradsko pozorište lutaka, a zatim u Pozorište lutaka, da bi 1968. Pozorište dobilo svoj današnji naziv – Pozorište mladih. Šezdesetosmaši, dakle!

Prvaci

Pozorište mladih je prvo lutkarsko pozorište u Srbiji i Vojvodini.

Večernja, kasnije Dramska scena, počela je da radi 1991. godine. Od tada u Pozorištu mladih postoje dve scene: Scena za decu i Dramska scena, a publiku dočekujemo na Velikoj i Maloj sali.