U pozorište ne idu toliko često - najčešće jednom mesečno, poneko dva puta. Neki zato što imaju previše obaveza, pa ne stižu, a neki bi išli i češće da imaju s kim, što mnogo govori i o usamljenosti koju osećaju, a to bi opet mogla da bude velika teatarska tema za neku buduću predstavu.
Najčešće ih na predstave vode njihovi profesori, a u teatar ne bi da idu s roditeljima. Gledaju predstave u sva tri novosadska teatra, a odlaze i u beogradske - po preporuci svojih profesora, uglavnom sa njima.
Neki od njih smatraju da je film taj koji na bolji, precizniji način govori o životu. Tiče ih se pozorište koje ih vidi, koje govori o njima, ali ne samo o njihovim problemima. Važno bi im bilo da u pozorištu čuju da je u redu da ponekad i pogreše, da je u redu da ne budeš u redu, da čuju da je ok da ponekad i nema rešenja, i da se sme i pasti...
Jedna od srednjoškolki kaže da bi u pozorištu rado gledala neku junakinju, koja kao i ona sama oseća grižu savesti, jer, tražeći bolji život za sebe, želi da ode iz ove zemlje, iako bi radije ostala u svojoj domovini. Dodala je da bi joj značilo ako bi joj neko sa scene rekao da je u redu što odlazi i da ne treba da se oseća loše zbog toga.
To je ukratko rezime onoga što su novosadski srednjoškolci rekli na tribini “Šta mladih traže u pozorištu”, održanoj 8. maja u okviru pratećeg programa četvrtog međunarodnog pozorišnog festivala za decu i mlade “Novosadske pozorišne igre”, koju je po drugi put organizovalo Pozorište mladih. Šta mladi imaju da kažu slušali su glumci, reditelji, novinari, profesori glumačkih akademija, dramski pisci, dramaturzi, producenti, direktori pozorišta...
Srednjoškolci smatraju da je za pozorište potrebno imati neko predznanje o onome što se gleda. Priznali su da ne vole duge predstave i otkrili da se ponekad dešava da im se neko iz društva/škole smeje kada kažu da idu u pozorište.
Neki od njih istakli su da ih jako zanima kada se pozorište bavi aktulenim životom, kada govori o društveno-političkom trenutku ove zemlje, jer se to tiče njihove budućnosti i njihovog života.
Na pitanje koje su ih predstave dirnule, koje su ih se ticale i koje su na neki način uticale na njih, više njih je apostrofiralo predstavu “Kosa” Pozorišta mladih. Nekome je ta predstava bila povod da se zbliži s ocem, njegovom generacijom i onim što je šezdesetosmaštvo, kao simbol pobune i preokreta, značilo, a za sve je ta predstava epopeja o slobodi, o osvajanju slobode i borbi za slobodu. Žao im je što se ta predstava još uvek ne igra, posebno u ovom društveno-političkom trenutku, u kojem se borimo za slobodu, rekli su.
Upravo je sloboda ta koju misle da mogu da nađu u pozorištu. Sam, teatar doživaljvaju kao široki prostor slobode. Objasnili su to rečima da se u teatru mogu izgovoriti i uraditi stvari koje u običnom životu ponekad i ne mogu da se urade. Smatraju da je umetnost politična i da to uopšte nije nešto ružno ili pogrešno. Umetnost, pa time i pozorište, im je važna, jer na različite načine objašnjava život: kroz priču, temu kojom se bavi, muziku, slike, nekad i neku instalaciju, performans, ali prevashodno deleći emocije sa publikom.
Jedan od srednjoškolaca je rekao da mu je u poslednje vreme bilo jako važno da povodom aktuelne društvene situacije vidi sasvim konkretne poruke u pozorištu. Naveo je da ga je vrlo diralo i motivisalo kada je poslednjih nekoliko meseci viđao glumačke akcije pre i posle predstava.
Neki od učesnika tribine primetili su da pozorište može biti i prostor pronalaženja sebe, jer se često dešava da mnogi ljudi lutaju u potazi za tim ko su i šta bi želeli da rade. Pozorište je za njih jedan od mogućih načina da čovek sebe razume i prihvati, da razume druge i prihvati da su drugi ljudi - moguće - i drugačiji.
Jedna srednjoškolka je rekla da bi volela da gleda, kako je rekla, “haotične i šaljive predstave”, koje nisu toliko ozbiljne, a govore o mladima. Takva je za nju bila predstava “Tajni dnevnik Adrijana Mola”, koju je gledala na “Novosadskim pozorišnim igrama”. Ta je predstava, dodala je, na dobar način pokazivala kakvi su tinejdžeri, koji su njihovi problemi, brige i strahovi.
Tokom razgovora bilo je predloga da se obrati pažnja na neke nove probleme mladih, koje donose nove životne okolnosti, poput interneta, telefona, anksioznosti koje donose gedžeti... Na ovu primedbu referisala se jedna bivša srednjoškolka, danas studentkinja, koja veruje da nema potrebe izmišljati nove teme, jer sve što upliva u naše živote i utiče na njih, obrađuje se kroz večne, ključne teme našeg postojanja, koje su važne - kako za mladog čoveka, tako i za čoveka uopšte, a to su: ljubav, život, smrt, strah, usamljenost. Kao primer, navela je to da usamljenost osećaju i četrnaestogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci. Jedino se menja pozornica, poentirala je.
U pozorištu, opšti je utisak na osnovu izgovorenog na ovoj tribini, da mladi vole da čuju i vide dobre tekstove – klasiku, recimo, pa u tom kontekstu ističu Simovićevo “Putujuće pozorište Šopalović” koje su gledali u JDP-u. I novosadsku “Hasanaginicu”, koju igraju u Novosadskom pozorištu, naveli su kao delo vredno pažnje, jer vrlo kompleksno govori o životu žene od pre nekoliko stotina godina, a istovremeno struktuira i položaj žene danas na Balkanu. Dopadaju im se i "Naši dani", jer opet govore o nečemu o čemu razmišljaju ovih dana. Mladi su posebno istakli i predstavu “Na Drini ćuprija” Srpskog narodnog pozorišta, jer smatraju da je ona kompleksno i kompletno umetničko delo, koje gledaoca pokreće u svakom smislu: emotivno, intelektualno, vizuleno....
Na propitivanje koji bi tekst konkretno voleli da gledaju, jedan srednjoškolac je rekao Kafkin “Proces”, jer ono o čemu govori to delo mi vrlo snažno trenutno živimo, a to su borba i nada.
U razgovor su se uključivali i njihovi profesori i pedagozi koji su rekli da sintagmatski naziv Pozorišta mladih govori upravo najbolje o tome čime se taj teatar treba baviti – njima mladima, kojima je važno da ih se vidi, kako u žviotu, tako i u pozorištu.
Snežana Miletić.
