“Ksenija i Lovac” u Nišu

image 6487327 1

Naša najnovija predstava sa Scene za decu, koju novosadska deca već uveliko obožavaju, gostovaće 4. decembra u Nišu, u okviru 54. Susreta pozorišta lutaka Srbije. U NP Niš igraćemo je od 12 sati.

Ova snažna priča o tome da se vredi boriti za svoje snove, biti uporan i da, čak i u ovom surovom svetu, uspevaju uporni i hrabri, oni koji svet čine drugačijim, boljim mestom za život, nastala je po motivima istoimene priče Aleksandre Vrebalov. Režirala ju je Emilija Mrdaković, a pred Nišlije izlazi izuzetni duo ove predstave: Slobodan Ninković i Ksenija Mitrović.

Intervju Marije Radovanov za "Dnevnik"

Povod je bila nagrada u Bugarskoj, a razgovor naše Marije Radovanov i novinarke "Dnevnika" Nataše Pejčić vodio je raznim pozorišnim putevima...
 

Naš Aleksa snima u Poljskoj

Naš glumac Aleksa Ilić, jedno je od zaštitnih lica Pozorišta mladih, koga publika obožava u mjuziklima “Kosa” i  “Tri musketara”, višenagrađivanoj predstavi za mlade “Devojčici sa šibicama”, te serijama “Klan”, “Beležnica profesora Miškovića”, “Ubice mog oca” i “Kljun”, i, najnovije, u filmu “Heroji Halijarda”, trenutno se nalazi u Poljskoj, gde snima film "Triumph of the Heart" (“Trijumf srca”).

Film, koji režira Amerikanac Entoni Dambrozi, prati priču o Sv. Maksimilijanu Kolbeu, poljskom svešteniku koji je svojevoljno ušao u logor za gladovanje u Aušvicu, zajedno s još devet ljudi kako bi ih suočio sa smrću. Priča je to zapravo o nadi, prihvatanju sebe i svojih grehova, otkriva Aleksa i dodaje da je cela ekipa odlična.

IMG-90638fd8364c52a03ce64e0c77e066da-V.jpg

Među glumcima sa kojima snima su i oni koji su igrali na Brodveju i Vest Endu, koji su sarađivali sa Rojal Šekspir Kompanijom, a neki su igrali i u holivudskim produkcijama. U pauzama između proba za film, britanski glumac Roan Polonski pričao im je o svom iskustvu rada na setu serije “Dr. Who”, a Amerikanac Armand Prokaći o snimanju serije “Big Little Lies”.

Kada nema probe, Ilić sa kolegama obilazi Lođ i Varšavu, a obišli su i Aušvic, potresno mesto velike tuge i poraza svega ljudskog, koje svako mora da poseti, naglašava naš glumac.

IMG-2e24fb5ef847582ded694f8beb024b22-V.jpg

Inače, tokom proba, za potrebe filma morali su potpuno da se ošišaju, a u znak solidarnosti učinio je to i reditelj. Nema informacija o tome da li se Dambrozi sa glumcima solidarisao i povodom strogog režima ishrane, koga se pridržavaju da bi verodostojno igrali zatvorenike u Aušvicu.

“Retko kad sam imao priliku da vidim toliku grupu ljudi koji su tako posvećeni jednoj ideji. Cela ekipa je u jednoj kući. Delimo sobe, kuhinju i hranu, toalet, smeh i suze. Prava komuna koja stvara bratstvo koje će se, siguran sam, preneti i na ekran.”, kaže Aleksa Ilić.

IMG-b87090f00eb5e770ab1d0c577a413056-V.jpg

Ansambl Pozorišta mladih navija za njega, pozdravlja ga i najavljuje mu bar neki čorbast pasulj u čast povratka, da mu oporavi telo i dušu.

 

Attachments

“Bogojavljenska noć” u Novom Sadu, 31. oktobra

Šekspirova “Bogojavljenska noć”, u režiji Ivana Vanje Alača, koprodukcija Pozorišta mladih, Šekspir festivala i novosadske Akademije umetnosti, koja je svetsku premijeru imala letos na otvaranju Šekspir festivala u Čortanovcima, prvi put će biti izvedena u Novom Sadu, 31. oktobra, od 19. 30 sati, na sceni našeg teatra.

Urnebesna šekspirijada seli se, dakle, u zatvoren prostor čime će zasigurno dobiti i nove obrise. Snagom razuzdane i raspojasane mladosti, scenu ponovo zauzimaju: Andrijana
Đorđević (Viola), Miloš Lazić (Ludalo), Miloš Macura (Grof Orsino), Jelena Lončar (Grofica Olivija), Aleksandar Milković (Malvolio), Đorđe Mitrović (Vitez Tobi Štucalo), Aleksa Jovčić (Sebastijan), Anica Petrović (Sluškinja Marija), Saša Latinović (Antonio) i Ervin Hadžimurtezić (Vitez Endrju Jezoliki).

Muziku u predstavi uživo izvodi kvartet koji čine: Dimitrije Beljanski (klavir), Katarina Badnjar (violina), Stefan Milović (klarinet) i Nina Henig (violončelo). Tekst je adaptirala Divna Stojanov. Scenografkinja je Jovana Stefanović, kostimografkinja - Margareta Marinković, kompozitor - Dimitrije Beljanski, a saradnik za scenski pokret - Igor Greksa.

Meteorolozi 31. oktobra u Novom Sadu najavljuu vetrovito vreme, a Pozorište mladih - šekspirovsko vreme.

Uvek je bilo tako da, ono što je bilo - i biće Reditelj Ivan Vanja Alač: “Jednostavna ideja “Bogojavljenske noći” da, dok se pretvaramo, maskiramo i sakrivamo stvarne želje i namere, sve dublje tonemo u probleme i zapetljavamo se - svevremena je. Tek onda kada junaci odluče da budu ono što jesu, da se prikažu u svojoj iskrenosti, tek tada mogu doći do srećnog kraja. Kroz elemente komedije del arte, vodvilja, slepstika... oživeli smo mudru ludu, vitezove kukavice, pohotnu groficu u crnini, sujevernog puritanca, muškarca koji je žena i čitav svet Šekspirove Ilirije.”

Dramaturškinja Divna Stojanov: ” „Bogojavljenska noć“ preispituje kako spoljašnjost zavodi i zavarava i kako naša ljubav otkriva više o nama samima, nego o drugima.”

Glumac Aleksandar Milković: “U “Bogojavljenskoj” imamo zamenu uloga na koju svi pristaju i niko se ne preispituje. Pitanje zamene identiteta živimo i mi danas, a sve se to i kod Šekspira može naći.”

Glumac Ervin Hadžimurtezić: “Šekspir uvek otkriva mnogo toga što je u srži naše civilizacije. Možemo da vidimo da se sve zapravo vrti ukrug: da je uvek tako da, ono što je bilo - i biće, i malo toga se zapravo promenilo u ljudskoj prirodi i društvu. Šekspir je sveobuhvatan, on kroz igru i šalu provlači mnogo toga što može biti i kritika i - na neki način-upozorenje.

“Ksenija i Lovac” premijerno 25. oktobra

“Ksenija i Lovac” naslov je nove predstave našeg pozorišta, čija je premijera zakazana za 25. oktobar, od 19 sati, na našoj maloj sceni.

Predstava je nastala prema motivima istoimene priče Aleksandre Vrebalov, koja je napisala i muziku za predstavu. Režiju potpisuje Emilija Mrdaković, a u predstavi igraju Ksenija Mitrović i Slobodan Ninković. Dramaturg je bila Teodora Marković, a idejno rešenje lutaka, kostima i scenografije napravila je Adrijana Dobreva. Predstava je namenjena deci od 7 i više godina.

Inače, komad “Ksenija i Lovac” - za naratora i duvački kvintet, nastao je pre oko šest godina, po narudžbi harvardske Fondacije „From”. Zamisao je bila da to bude komad za mlađu publiku, koji bi je upoznao sa savremenim zvukom i instrumentima, a bio istovremeno i poučna priča o moralu. 

 PBL 2335

O čemu govori “Ksenija i Lovac”?

Misterija vremena ne može se svesti na glagolska vremena, jer su prošlost, sadašnjost i budućnost mnogo tajanstvenije od njih – tih glagolskih vremena. Nijedno od njih nije isto, kao što ni svaki čovek nije, niti treba da bude, isti. Lepota je u upravo u našim različitostima, ne moramo svi da budemo isti, da radimo iste stvari. Svet bi tada bio jako dosadno mesto. I zato je ponekad dobro uraditi nešto bez plana, iz srca, dopustiti mašti da poleti, jer - ni ptice nemaju neki plan pre nego što počnu da pevaju...

“Ksenija i Lovac” je priča o devojčici koja je bila drugačija od svojih vršnjaka, koja je patila zbog toga dok nije shvatila da je njena posebnost njena snaga. Kada se oslonila na ono u čemu je najbolja, pred njom su se otvorila prostranstva i život koji se diše punim plućima, Ovo je snažna priča o tome da se vredi boriti za svoje snove, da vredi biti uporan, da i u ovom surovom svetu uspevaju uporni i hrabri, oni koji svet čine drugačijim, boljim mestom za život. Bez takvih nema ni lepote, ni umetnosti.

Šah pod maskama. Mat predrasudama. Pobeda kreativnosti i upornosti. To je priča o Kseniji i Lovcu.

PBL_2390.jpg

Kreativnost umesto princa

Autorka teksta i kompozitorka Aleksandra Vrebalov: “Ovo je priča o devojčici, koja je neobična, drugačija od druge dece. Bez mame je, odrasta s ocem. Jako je kreativna i voli da se igra glinom i pravi razne figurice s kojima razgovara. Ima i svoj šahovski set koji je napravila. Tajno odlazi na takmičenje i mora da pobegne pre kraja. Međutim, pobedila je i hoće da proglase pobednika, a ona u tom bežanju izgubi lovca. To je paralela sa Pepeljugom, koja izgubi cipelicu, pa je nađu. Ova devojčica izgubi lovca, i pošto je to njen unikatni set, što neki njeni drugari znaju, oni to prepoznaju i pronađu je. Čitava ideja Pepeljuge, koja se spašava preko princa, kod nas je oličena u kreativnosti i pameti devojčice Ksenije koja se spasava kroz svoju kreativnost. Sam muzički narativ i zvuk su pravljeni kao za odrasle. Ništa nije pojednostavljeno da bi deci bilo prijemčivije. Deca su mnogo otvorenija od odraslih, ona mogu da prihvate najsavremeniji eksperimentalni zvuk i da im to bude normalno. Odrasli su ti koji koji imaju određen, izgrađen ukus i neku vrstu zatvorenosti. Deca to nemaju.”

 PBL 2521

Biti poseban, biti samo svoj

 

Rediteljka Emilija Mrdaković: “Duvački kvintet, koji je komponovan kao jedna nova vizija zvuka, potpuni je izazov za mene i za glumce, a biće i za dečju publiku. To je korak ka približavanju nove muzičke partiture savremenom detetu koje je okruženo komercijalnim melodijama i zvukovima. Pored muzike, inspirisala me i tema - razvijanje sopstvene individualnosti kod dece i pravo dece na slobodan izbor i svoje mišljenje.  Bez obzira na neprijatne situacije koje doživljava, podrugivanje i grubost, naša junakinja Ksenija razvija svoje sposobnosti u igranju šaha, postaje sve sigurnija i posvećenija šahu. Ona voli to što radi i veruje u tom, a takav način razmišljanja vodi je do pobede na šahovskom takmičenju. Poruka naše predstave je da je veoma važno da budeš posvećen onome što radiš, da razvijaš svoje ideje i svoj unutrašnji svet - u svakom trenutku, a onda će uslediti rezultati. Sam karakter materijala vodio nas je ka tome da budemo veoma nežni prema emocijama devojčice, koja je, pored toga što se bori sa neprihvatanjem, vrlo rano ostala bez mame, od koje je naučila mnogo toga.“

Prepravka mita o Pepeljugi

 PBL 2415

Glumica Ksenija Mitrović (igra Kseniju i Lovca): “Aleksandra Vrebalov je još na početku rada na predstavi sa nama podelila kako su nastale muzika i priča koje su bile inspiracija za predstavu. Priču je prvobitno želela da bazira na bajci o Pepeljugi, bajci koju je volela kao devojčica. Međutim, vrativši joj se posle mnogo godina, shvatila je koliko upitnih, možda čak štetnih poruka ona šalje: priča o lepoj devojci koja čeka princa da je spase od svih nevolja. Odlučila je da to promeni, stvorivši priču o vrlo kreativnoj i bistroj devojčici Kseniji koja stvari uzima u svoje ruke i vreme posvećuje brušenju svojih talenata – igranju šaha i pravljenju figura od gline. To me je odmah privuklo radu na ovoj predstavi. Ono što mi se takođe odmah dopalo kod Ksenije, i glumački i lično, jeste to što je ona jedno slobodno i kreativno dete, što ne nailazi uvek na razumevanje njene okoline. Uprkos tome, ona istrajava u svojoj autentičnosti i nameri. Hrabra je. To je bitna poruka, kako za našu mladu publiku, tako i za sve nas koji smo učestvovali u ovom procesu. Nas „odrasle“ podseća na to kako je to biti dete i kako da koristimo tu dečju radoznalost, maštovitost i iskrenost u svom „odraslom“ životu, a deci pokazuje da je u redu zauvek negovati zaigranost i tu neku svoju „začudnost“ koja ih zapravo čini onim što jesu. Neće nas uvek svako razumeti, i to je u redu. Bitno je da mi verujemo u sebe i svoje talente, i okružimo se ljudima koji će nas prihvatiti. Što se same muzike tiče, ona je kao i sama Ksenija – drugačija i svoja. Ona nije nešto što se može obično čuti u predstavama za decu, ali upravo takva, duboka, puna raznih emocija, pomalo čak i mračna, upoznaje decu s nešto drugačijim muzičkim formama. Zajedno s pričom, pruža mnogo mesta za asocijacije i saživljavanje s glavnom junakinjom. Meni je muzika tokom rada na predstavi pomogla da uđem u taj „Ksenijin svet“, svet šahovskih figura, kreativnog razmišljanja, svet igre i mašte.”

PBL 2447

Glumac Slobodan Ninković (igra oca, učitelja, drugaricu i drugaricu koja nije baš drugarica): “Kad sam pročitao tu lepu i bajkovitu, ali i neobičnu, Vrebalovkinu priču, odmah me je zaintrigirala devojčica Ksenija. Ona voli šah, što po nekim stereotipima nije baš igra za devojčice, više je to nekako dečački sport. Zanimalo me kako jedno takvo neobično dete može da funkcioniše u ovakvom svetu, tim pre što vidimo da takvu, neobičnu, decu društvo obično stigmatizuje i skrajne... A upravo ti posebni, daroviti ljudi potrebni su ovom svetu, oni su jako važni. Lovac u jednom trenutku i kaže, “da nema nas ovako posebnih, nikad se ne bi desila umetnost.”. Zanimalo me je na koncu kako će se Ksenija izboriti s tim svojim problemom, sa svetom oko sebe, kako će - prvo prihvatiti samu sebe, a tek onda kako će ljudi prihvatiti nju. Borba je teška. Ksenija čak u jednom trenutku, zbog uticaja okoline, počinje da sumnja u sebe, što je prilično strašno. Mislim da je današnjoj deci mnogo teže, nego npr. mojoj genraciji, jer se bore u dve stvarnosti: realnoj i virtuelnoj, a ova druga je možda i teža da podneti. Današnja deca osećaju veliki pritisak, on je izraženiji upravo zato što se dvostruko bore za svoj identitet. Vrlo je interesantan i lik oca koji se bori u okolnostima koje ni za njega nisu nimalo lake. U predstavi govorimo i o tome kako takva neobično darovita deca prolaze u školi, odnosno kako ne prolaze. Svima je lakše da ukalupe dete, da svi budu isti, da se niko ne izdvaja. Ni sam učitelj se ne snalazi u toj situaciji. Čini mi se da je ova predstava dobar put da pokažemo publici da postoje neobična, neukalupljena deca i isti takvi odrasli, da treba da ih oslušnemo, čujemo šta kažu, da obratimo pažnju na njih, uostalom, da obratimo pažnju i na sebe, i svoje ponašanje. Što se muzike tiče, ovo je prvi put da u nekoj našoj predstavi imamo savremenu muzičku partitutu kao podlogu predstave. Vrlo je neobična, pomalo čudna, ali se neverovatno uklopila u predstavu i postala deo njene celine, bez koje više ne može da se zamisli.”

PBL 2414

Projekat se realizuje uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. 

 

Kristini i Jakubu nagrade u Banjaluci

Naša predstava “Koralina” osvojila je dve nagrade na upravo završenom Festivalu pozorišta za djecu u Banjaluci. Glumica Kristina Savkov jedna od dobitnica glumačkih nagrada na ovom festivalu, a dobila ju je za ulogu Koraline. Nagrađen je i reditelj ove predstave Jakub Maksimov.

Kristini_i_Jakubu_nagrade_u_Banjaluci_2.jpg

U obrazloženju glumačke nagrade Kristine Savkov kaže se da je ova glumica “svojim veštim lutkarskim znanjem vodila mladu publiku kroz čudesni svet Koralininih doživljaja, s uzuzetnim osećajem za nijanse u brojnim promenama kroz koje je njena junakinja prošla”, dok za reditelja Maksimova žiri kaže da je ovom “virtuozno voženom partiturom scenskog izraza” omogućio deci da otkriju uzbudljiv svet pozorišne igre, “s izuzetnim osećajem za scenski ritam koji proizvodi emocije”. Odali su priznanje njegovom umeću da znalački u jedinstvenu sliku spoji sve scenske elemente: lutkarstva, scenografije, svetla i muzike.

Kristini_i_Jakubu_nagrade_u_Banjaluci_1.jpg

Otkazuju se sve predstave Pozorišta mladih do kraja nedelje

VAŽNO OBAVEŠTENJE:
Draga publiko, zbog posledica koje su članovi našeg ansambla pretrpeli tokom požara u Banjaluci, prinuđeni smo da otkažemo sve predstave s redovnog repertoara koje su bile planirane do kraja ove nedelje.
Izvinjavamo se publici i radujemo se susretima koji će uslediti nakon oporavka ekipe.
Kupljene ulaznice možete vratiti na blagajni Pozorišta mladih.

Otkazuje se izvođenje predstave "Palo inje, pao sneg" 11. oktobra

VAŽNO OBAVEŠTENJE:
Zbog posledica koje su pretrpeli juče, tokom požara u Banjaluci, deo ekipe Pozorišta mladih se ne oseća dobro, zbog čega, sa velikim žaljenjem, otkazujemo izvođenje tamburaškog mjuzikla "Palo inje, pao sneg", planirano za 11. oktobar, u 19.30 sati. Izvinjavamo se publici, a naredno izvođenje ove predstave zakazujemo za decembar.
Kupljene ulaznice možete vratiti na blagajni Pozorišta mladih.
Hvala na razumevanju.

Tamburaški mjuzikl “Palo inje, pao sneg”, premijerno 6. oktobra

Tamburaški mjuzikl “Palo inje, pao sneg” biće premijerno izveden na sceni Pozorišta mladih 6. oktobra, od 19. 30 sati. Inspirisan tekstom Vanje Čobanova, koji je adaptirao neprikosnoveni majstor melodrame Stevan Koprivica, predstavu je režirao Darijan Mihajlović, 

Gledaćemo ljubavnu priču između tenora i soprana, u koju se umeša jedan bariton, a kako izgledaju ljubav i sve njene prepreke u ovom slučaju, pričaće nam glumci: Vanja Jovanović, Darko Radojević, Kristina Savkov, Aleksa Ilić, Ivan Đurić i Saša Stojković.

Tek naizgled poznatoj ljubavnoj priči - o dvoje koji se vole, a treći je tu da im pobrka konce, ton će davati muzika Jovana Adamova koju će uživo izvoditi tamburaška banda “Velos”. Kostimografkinja je Milica Grbić Komazec, scenografkinja Vesna Popović, a koreografkinja Ista Stepanov.

Kompozitor Jovan Adamov: “Pre dve-tri godine napisao sam dvadesetak numera na odabrane stihove Vanje Čobanova. Namera je bila da preplavimo medije novom građanskom muzikom. Da kultivišemo estradu.Dok je Danilo Ninković sa tamburaškim ansamblom “Velos” snimao demo snimke, osetio sam da mnoge pesme mogu da pripadaju zajedničkoj priči. Predložio sam Vanji Čobanovu da on tu priču osmisli i poveže već snimljene pesme. U roku od nedelju dana imali smo gotov mjuzikl - tamburaški mjuzikl. Likovima su udahnuli karakter i život fantastični glumci Pozorišta mladih iz Novog Sada.”

Reditelj Darijan Mihajlović: “U Novom Sadu sam, pre 23 godine, režirao svoje prvo muzičko delo. Bio je to onaj škotski komad, čije se ime ne izgovara u pozorištu. Sada ponovo radim muzički komad, koji nije klasičan, ali u njemu ima serioznosti koju ne očekujete kada čujete tamburice. U pitanju je divna ljubavna priča, s autentičnom vojvođanskom emocijom. Naš teatar retko tematizuje ljubav. Filmovi i serije – da, ali je u pozorištu retka. Čini mi se da je to zato što ljudi misle da je ljubav patetična, ona im deluje kao neka izlizana emocija koja se vezuje za neke nesrećne Ruse, što se samoubijaju, ili Geteovog Vertera koji se zbog ljubavi, takođe, ubije. To je neka lažna patetika, koja se danas “ne nosi”, nije u modi. Ali kada se ljudski odnosi viviseciraju u nekim drugima medijima, kao što su serije i filmovi, vidimo da je ljubav glavna tema svega, sveg programa. Od onog bazičnog, telenovela, do ozbiljnijih formata, ljubav je preživela na filmu, u serijama. U pozorištu ju je zaista malo, a kako ja volim da radim na onome čega nema, evo sada zidam jednu predstavu o ljubavi. Imaćemo u predstavi sigurno i bar tri muzička hita, koja će se ubuduće naručivati i za koje će ljudi misliti da su tradicionalne, a ne komponovane pesme. Za mene je posebno dirljivo što ih je komponovao Joca Adamov, junak mog detinjstva, čovek koji je bio srce “Muzičkog tobogana” uz koji sam proveo svoje najlepše dečje godine. Jako mi je drago da je i dalje vitalan i posvećen muzici. Spoj muzike i teksta u ovoj našoj predstavi doneo joj je posebnu atmosferu i magiju, koje će zarobiti srca gledalaca.”

Glumica Vanja Jovanović: “Više nego ikada treba nam neka ovakva priča, nežna, pitka i nevina – lagana, a važna, i baš zbog svega toga vrlo sam se poistovetila s njom. Ovo mi je prva velika uloga, dobila sam je na audiciji, uz veliku tremu i uzbuđenje. Završila sam, inače, srednju muzičku školu, dva odseka - za solo pevanje i klavir, koji sviram od pete godine. Zato je “Palo inje, palo sneg” za mene dvina prilika da spojim dve ljubavi - muziku i glumu. Čini mi se da tamburaši na neki poseban način ispovedaju dušu – i - današnjeg čoveka, prodiru u srž njegova srca i tamo nalaze sve što je skriveno.”

Glumac Darko Radojević: “Tamburaški mjuzikl je nešto što nikad pre nisam radio, a ni video, samim tim je intrigantno za mene kao glumca, a ako se tome doda da se radi o emocijama, ljubavi, duši, onome što nekako nestaje iz naših života, izazov je dvostruki. Tambura će u našoj priči dosta da “povuče”, da oboji, pojača emocije koje stoje u tekstu. Igrao sam i ranije u mjuziklu, u “Tri musketara” i “Kosi” Pozorištu mladih, ali ovo sada se bitno razlikuje - u tempu i ritmu. Sve funkcioniše drugačije sa tamburašima, nekako više na osećaj. Ima istine i u tome da su oni prilično dobri psiholozi, da razumeju ljudsku dušu, da umeju da prepoznaju nečiji dert, osete ga, a možda mogu pomalo i da ga zaleče. Zato, kad si s tamburašima, teško da možeš da ne improvizuješ, emocije te vode u nepoznato, tamburaši funkcionišu nekako “na oči”, na osećaj, na intuiciju, a u predstavi, u pozorištu, sve mora biti precizno, pa i ono što izgleda spontano. Napraviti spoj te dve stvari je umeće, a moj je osećaj da smo napravili dobru predstavu.”

Foto: Srđan Pablo Doroški

Među najboljima na "Zvezdarištu"

Ovih dana, mi u Pozorištu mladih, osećamo se nekako totalno košarkaški. Desilo se još jedno famozno "ubacivanje" i to "trojke". Stigla nam je još jedna nagrada za "Devojčicu sa šibicama". Igrali smo je pre nekoliko dana u Beogradu, na "Zvezdarištu", a posle nje tekli su potoci suza. Dečji žiri kaže da je zavredela treću nagradu. Hvala najmlađoj publici i žiriju najmlađih za aplauze i ovu - ekipi predstave - vrlo važnu nagradu. Predstavu je režirala Sonja Petrović, a srca gledalaca zarobili su Kristina Savkov, Ervin Hadžimurtezić, Danilo Milovanović, Aleksa Ilić i Vera Hrćan Ostojić.

Oktobar u Pozorištu mladih

U oktobru, na našoj velikoj sceni, intenzivno i s namernom, obilato padaju i inje, i sneg. Sve uz tamburu i njene priče, a jedna je uvek najvažnija, ona ljubavna, jer iz nje vazda izviru sve druge, zbog kojih se mora nakriviti šešir i pustiti dertu da te uzme. Tamburaški mjuzikl u Srbiji, “Palo inje, pao sneg”, u režiji Darijana Mihajlovića, igramo premijerno 6. oktobra.

I nije nam dovoljna ta jedna premijera, i sve naše predstave znane, koje ćemo igrati tokom celog meseca. Spremamo još jednu, na maloj sceni, za decu. “Ksenija i Lovac” će se zvati. Režira Emilija Mrdaković, inspirisana ne samo muzikom Aleksandre Vrebalov, već i pričom koju je napisala upravo ova kompozitorka.

Uzbuđenje zbog dve premijere možemo samo da umnožimo sa vama. Zato, čekamo vas, i dalje u Ignjata Pavlasa. Prvo sladoled, pa predstava i kokice na kraju. Dečji život može biti samo dolce vita kad ti je jedna od te tri adrese Pozorište mladih...

“Devojčica sa šibicama” dirnula decu “Zvezdarišta”

Juče su na Zvezdarištu, posle naše "Devojčice sa šibicama", bukvalno tekli potoci suza. Izuzetna Andersenova bajka, u režiji Sonje Petrović, o siromašnoj devojčici koja je jedne novogodišnje noći, tragajući za zrncetom pažnje i sreće, pronašla samo zvezdu koja ju je odvela na nebo, dirnula je puno gledalište beogradskog Teatra “Vuk”. Bilo je ovo možda i najbolje izvođenje ove predstave do sada, stoga ni ne čudi što su deca širom raširenih očiju pratila priču o odrastanju, siromaštvu, zloupotrebi dece, o važnosti empatije među ljudima.

Dugo posle predstave, glumica Vera Hrćan Ostojić tešila je mališane, koji su u suzama nizali rečenice koje su počinjale sa “zašto”? Utisci su bili krajnje dirljivi. Jedna Nora jedva je, od suza, mogla da progovori, rekla je da bi volela da je devojčica sa šibicama bila srećnija. Mina je rekla da bi svima bilo mnogo bolje da nema siromašnih, a jedna Vanja se upitala, zašto niko nije pomogao devojčici sa šibicama, zašto je morala da umre?

Divna predstava, lekovita predstava, moglo se čuti među roditeljima koji su doveli klince na jučerašnje “Zvezdarište”. Jedna od onih koje raskopčavaju duše dece i odraslih, koje nas uče i podsećaju zašto je važno da pomognemo svakome ko je u nevolji, da budemo uz slabijeg i tužnog, da ga zagrlimo i utešimo, da podelimo s njim tužne i radosne trenutke.

Zagrljaj je uvek lekovit, jer sutra će ovo što je danas već biti jedno juče...

Marija Radovanov najbolja glumica festivala Piero

Naša Marija Radovanov proglašena je najboljom glumicom upravo završenog festivala Piero, u bugarskom gradu Stara Zagora. Piero je jedan od najvažnijih i najuglednijih evropskih lutkarskih festivala za odrasle. Nagradu je dobila za raskošno i delikatno tumačenje Medeje u predstavi “Metamorfoze”. Glumica je Medeju odigrala autentično i posvećeno, a svojim je raskošnim glasom dala nadasve nežnu i uzbudljivu boju ovoj predstavi.

 

Radovanov je jedno od zaštitnih lica našeg pozorišta, u kojem igra na obe scene. Na dramskoj je publika, između ostalih predstava, može videti u izvrsnoj melodrami “Tre sorele” i čuvenom “Revizoru”, dok je deca već dobro znaju iz predstava poput “Puk”, “Uspavana lepotica”, “Bajka o vitezu bez konja”, “Mala vila”.

 

U Bugarskoj, koja je i dalje ozbiljan šampion evropskog lutkarstva, predstava “Metamorfoze” igrana je ozbiljnoj konkurenciji teatara iz deset zemalja: Norveške, Češke, Poljske, Italije, Izraela, Grčke, Srbije, Turske, Španije i Bugarske. Njen reditelj Saša Latinovič, glumac i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, realizovao ju je u saradnji sa Akademijom kao svoj doktorski rad. Oživljavajući mit o Medeji i Jasonu, i priču o tome na koje je sve žrtve spremna velika ljubav i za kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja, ideja mu je bila da kroz neku vrstu pozorišnog rituala pokaže kako se upotrebom nekog materijala – kanapa u ovom slučaju - i glasa glumaca u gledaocu stvara osećaj uverljivo izvedenog scenskog dela. Uz laureatkinju iz Stare Zagore i samog reditelja, u predstavi igraju još i: Slobodan Ninković, Slavica Vučetić i Neda Danilović.

“Metamorfoze” su od svoje premijere izvedene i na 53. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, gde su osvojile nagrade za režiju, kolektivnu igru i scenografiju, dok su nedavno na zagrebačkom PIF-u osvojile nagradu za scensku muziku i scenografiju.

Foto: Festival "Piero"

 

Pozorište mladih na obroncima Trakije

Stara Zagora, jedno od najstarijih mesta u Bugarskoj, u kojem se istorija ispisuje u poslednjih 6000 godina, grad je neobične energije, s nebom veličine najšireg zagrljaja, ispod kojeg vetar pirućka neprekidno, snagom omiljenog kućnog ljubimca leti - ventilatora. Starozagorska glavna ulica, široka k'o pola Dunava, ugostila je ovih dana ekipu predstave “Metamorfoze” Pozorišta mladih iz Novog Sada.

Na padine tog dela Balkana, u grad iste veličine kao i onaj odakle je došla pozorišna družina iz Srbije, nije se stiglo tek onako, slučajno, ili turistički. Povodi su ozbiljni, pozorišni. U gradu lipa i platana, s ortogonalno raspoređenim ulicama (tako kaže sveznajući Google, što se nije dalo proveriti na licu mesta, dron se niko nije setio da ponese), obreli su se na festivalu Piero, jednom od - ne baš mnogobrojnih - lutkarskih festivala za odrasle (koji traje još nekoliko dana).

Put do Zagore je dug, vijuga između reka i dolina, brda u daljini koja se naizmenično približavaju i udaljavaju. Smenjuju se gradovi i pumpe pored puta, na nekima od njih protežu se noge, popije kafa i zaključi: baš je lepa ova naša zemlja. Iako decenijama mučena inflacijom, ratom, postratnim traumama, najprimitivnijim oblicima kapitalizma i otimačizma, svakojake pogani i lopovluka, ponajpre glupošću onih koji je vode, lepa je i dalje. Uprkos.

I priroda kroz Bugarsku je zanimljiva. U šumama koje se otvaraju pred nama prepoznajemo predele Slovenije, hvalimo bugarski autoput, očima prebiramo potom – pogledom neosvojive - brežuljke i visoravni. Konfiguracija zemljišta se od šuma - u jednom trenutku - drastično menja u gole obronke i oniža brdašca, a u daljini se nazire neka povisoka grdosija. Sumnju da je to neki oblak što lukavo puzi sa Sredozemlja otklanja vrlo brzo onaj ko je bio pažljiv na časovima geografije: u pitanju su Rodopske planine. S nekog davnog časa, stroge, al' pravične nastavnice geografije, iščili sećanje o najstarijem planinskom masivu na Balkanu i priča o kristalnom kamenju što svetluca, od koga je delom sastavljen taj masiv.

U Zagoru se stiže u predvečerje, dočekuju nas ljubazni domaćini, dobijamo sve instrukcije, posle čega jurimo u hotel. Brzo tuširanje, presvlačenje, svi su u fazoni - što pre u šetnju. Neki od članova Pozoriša mladih već su dvaput bili na ovom festivalu, s nekim starim predstavama. Prisećaju se kuda treba hodati, šta videti. Sledi večera, Bugari jedu vrlo sličnu hranu našoj, ne delimo samo geografiju, već i iste kulinarske navike na ovoj balkanskoj zemlji krvi i meda, na kojoj su nas osvajali i isti osvajači. Hrana je za većinu ukusna, ali je u njoj neki neobičan - nepoznat začin. Gurmani i oni što priznaju da im kutlača nije najrevnosnija dirigentska palica u kući, većaju: biber li je, zeleni verovatno, šta li je, slačica možda, klinčić nije sigurno, malo “baca” na origano, a origano nije. Neko s dužim iskustvom u Bugarskoj otkriva da je u pitanju čubar, ili čubrica, začin koji je uobičajeni deo bugarske kuhinje. Neki čubrici ne prizanaju taj deminutiv, već joj u narednim obrocima govore jedno augmentativno “ne” i beže u bašte picerija i hamburgerija, ali, avaj, čubricu ovde stavljaju u skoro sve, pa i hamburger i ćevape. Sad su svi dosta umorni i sledi povratak u hotel.

Hotel je na obodu grada, u industrijskom delu, i do njega je bolje doći kolima. Ispred hotela, puca pogled na kompleks fabričkih hala. Desetine ih je istih. Izgledaju kao iz zone sumraka. U daljini huče dimnjaci, para se diže nebu pod oblake i hale zbog toga izgledaju još sablasnije, nekako preteći po radnička prava. Pričinjava ti se da ovde jedino može da se čuje ono neokapitalističko - arbeit mach frei. Neki bugarski građani tu su verovatno u istom položaju kao u nekim ovdašnjim halama, gde ljudsko pravo ne vredi pišljivog boba. Na putu do hotela, inače, bio je primetan i neverovatno veliki broj prodavnica nameštaja. Načičkane su na svakom ćošku. “Koja li je tajna kose Megan Markl” u ovom slučaju, niko do kraja puta nije odgonetnuo. S prozora hotela pogled se odmotava na obližnja brdašca i na pregršt upaljenih sijalica na njima. Dok vetar rastvara prozore i izvodi nepotrebno duge hotelske zavese u ugodnu starozagorsku noć, umorna novosadska ekipa tone u san.

Sutradan, gotovo zorom bude se svi, u Bugarskoj je sat više. Neki šokirani, konstatuju da se onda nisu probudili u sedam, kako stoji na satu, već u šest! Ali umora nigde! Logično, jer kad srce tvrdi “hoću”, telo ustaje krepko i odgovara lako. Ima i onih koji žale za novosadskim kejom, gde trče svako jutro, ali jutros vežbanja nema, tek lagane šetnje kroz grad. Danas je sve usmereno na izvođenje “Metamorfoza” - u takmičarskoj selekciji festivala, pred petočlanim žirijem. Na 12. Pierou su, inače, ekipe iz celog sveta: Norveške, Češke, Poljske, Italije, Izraela, Grčke, Srbije, Turske, Španije i Bugarske.

Uoči predstave, ništa “italijanka”, ide ful proba, tehnika sve proverava: bubice – nameštene, šminka – precizna, garderoba – udešena... Sve je tačno raspoređeno na sceni, glumci se raspevavaju. a posle manje od sata, stiže i publika. Dvorana Državne opere, dekadentno komunistički raskošna, široka i velika, s udobnim sedištima (drugari komunisti, kao i kod nas, nikad nisu umeli da sede na tvrdom, uvek je neko zrnce graška bilo tu da im omekša život), puna je. Predstava se igra s publikom na sceni. U prilično dugim redovima više nema mesta. Ubacuju se zato dotane stolice, ali ni tada svi zainteresovani ne mogu da sednu. Ispred pozorišta je još uvek gužva, ljudi uporno stoje, da uđu bi po svaku cenu. Na molbu Novosađana, jer ne dolazi se u Staru Zagoru svaki dan, domaćini otvaraju i balkon. Kreću “Metamorfoze”, snažno, upečatljivo, opominjujuće.

Preciznost i posvećenost, s kojom igraju glumci, ne ostavlja mesta ravnodušnosti, naročito u trenucima kada svojim glasovima kreiraju atmosferu koja nas odvodi u prohujala vremena, u kojim se odvijala mitska istorija, valjda jedina istorija koju niko na svetu ni danas ne pokušava da prekroji ili ospori.

“Metamorfoze” su priča o Medeji i Jasonu, puna magije i strasti, o natprirodno velikoj ljubavi dvoje ljudi, koja se, zbog ljudske slabosti, pretvorila u zastrašujuću mržnju, čija snaga iza sebe seje samo pustoš. Pod utiskom priče na koje je sve žrtve spremna velika ljubav, ali i za kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja, sledi aplauz glumcima: Slobodanu Ninkoviću, Slavici Vučetić, Mariji Radovanov, Nedi Danilović i Saši Latinoviću koji je i režirao ovu predstavu.

U nastavku noći, u restoranu “Pegasus”, bio je susret svih prisutnih učesnika festivala. Tu su i čestitanja, sabiraju se utisci, a pada i dogovor da se sutra ide na izlet - u obližnji Plovdiv, ne tako davno evropsku prestonicu kulture, istu onu koju je novosadska kultura jedva preživela. I dalje pod utiskom vetra koji donosi osećaj blizine Sredozemlja, dugo u noć prepričavaju se neke važne, ljudske priče.

A onda Plovdiv: penjemo se u stari deo grad, ko je obuo papuče – opasno je pogrešio, jer grubo kamenite staze surovo kažnjavaju neopreznost. Vijugamo putem između šareno obojenih kućica, ukrašenih drvenim ornamentima. Kuće su mahom iz 19. veka, a osećaj je kao da se penjemo na neki od usamljenih rodopskih vrhova, bar tako svedoči zadihanost onih koji su kondiciju zaboravili u hotelu. Ne znaš na koju bi stranu, jer ulice vode na sve. Na vrhu brda, pogled se prostire na ostatke velelepnog rimskog pozorišta Filipopolis. Datira iz vremena rimskog cara Domicijana, a ušuškano je između brda Džambaz i Taksim. Treće brdo, kojim se diči turistički Plovdiv, je Nebet. Svako je čudesna vulkanska kreacija i zato - telefoni se ne ispuštaju iz ruku, valja zabeležiti delić prohujale istorije, a hodamo po njoj. Pred Filipopolisom, glumci procenjuju šta bi se tu, na mestu na kojem su i danas koncentrična mermerna sedišta, moglo igrati? Njihova “Tri musketara”, “Kosa”, “Tre sorele”, same “Metamorfoze”... Pa čoveče, ozbiljan deo repertoara... Na brdašcetu je i nekoliko crkava, najstarija je Crkva Svete nedelje iz 1578. godine, a ima i jedna potpuno nova, s balkonom “napucanim” kao da je iz Beograda na vodi. Tu se fotkamo, jer je to kota gde smo najbliži bogu, or nebu, kako ko voli...

Spuštamo se do centra u jako lepu glavnu ulicu. Krasi je pedantno uređeno arheološko nalazište – stadiona/arene, iz doba starih Grka, s epigrafskim i numizmatičkim nalazima. Opet se oseća neka čudesna energija i čovek se pita, da li je to autosugestija, u narodu poznata kao “tripuješ se”, ili istinski osećaj cirkulacije istorije na tom mestu? U centru su lepo uređeni parkovi, s elegantnim fontanama, koje ne cure na sve strane i ne tuširaju prolaznike. I tišina je. Lepo je čuješ. Odzvanja. I ugodna je. Niko ne viče, nema histerije iz kafića, čak ni srednje glasne muzike, pa ni u delu grada koji je, više onako mladalački i fensi ulepšan, s jako, jako lepim restoranima i kafićima.

Ekipa odlučuje da predahne u slastičarnici pored Džhumaja džamije, u samom centru centra. Pročulo se da tu treba probati desert nepoznatog nam imena “kjunefe”. Pitamo vlasnika kako izgleda, ne može da pokaže, to se pravi, treba mu desetak minuta. Jedva se sporazumemo, jer ni tuc, ni muc engleskog, niti bilo kojeg drugog, opštepoznatog jezika. Čak i mladi kadar kafane je u fazonu, engleski - šta je to? Nadalje, koristimo tradicionalni način komunikacije na Balkanu (a nisu kubura, pištolj, niti mržnja): oni bugarski, mi srpski, plus 10 prstiju, pa gde se sretnemo. Dok se čeka “kjunefe”, probaju se “kadaifi”, “baklava”, “tulumbe”, “hurmašice” i kafa s ružinom vodom, što je ovde ozbiljna tradicija. Stiže i “kjunefe”: jedni su oduševljeni ovom poslasticom, čije slatko srce kuca ukusom mocarele, a šešir mu prave rendani pistaći. Dok neki mrmljaju “mljac”, drugi kažu držim se ja “baklave”. Još malo londranja po gradu, prostranoj glavnoj ulici, jer namera je vratiti se na festival, na večernju predstavu.

Iz Plovdiva odlazimo s utiskom da je lepršavaji od Zagore, arhitektura mu je nekako dostojanstvenija, a i na ljudima se manje vide posledice višedecenijskog siromaštva i surove komunističke čizme. U Zagoru stižemo bukvalno uoči samog izvođenja predstave. U izvođenju predstave “Exit”, češke trupe “Fekete Seretlek i Studio”, prepoznajemo istovetni koncept njihove odlične predstave “Kar”, s jednog davnog INFANT-a. Ko nam je kriv kad pamtimo dugo! Da smo znali, moglo je da padne i noćno kupanje u obližnjem Burgasu, omiljenoj morskoj destinaciji Bugara, koji na fotkama izgleda ko dva Bola na Braču.

 

Dugi povratak u Novi Sad prolazi nekako lako, u prepričavanju priča o iskustvima koja smo stekli gledajući druge kulture i navike, posmatrajući kako se drugi ljudi nose sa svojom istorijom i tekovinama sadašnjosti. Ta vrsta rezimiranja utisaka uvek je lekovita i dobra škola za razumevanje drugih ljudi, ali onih koje smo tek upoznali, ali i onih koje smo mislili da znamo, I sve je to život, onaj pravi realni, bez fotomontaže, ali i pozorišni, koji se za Pozorište mladih nastavlja već za nekoliko dana, na Međunarodnom pozorišnom festivalu za decu u Banjaluci, gde putuje ekipa predstave “Koralina”.

 

Snežana Miletić

Predstava “Želim da živim” umetnika iz Rusije u Pozorištu mladih

Ciklus predstava istaknutih majstora Aleksandrinskog teatra „Monolozi u carskom foajeu“ nastavlja solo predstava narodnog umetnika Rusije, Sergeja Paršina „Želim da živim!“.

Delo se bazira na pričama Stepana Pisahova, dnevnicima Borisa Šergina, odlomku iz romana Mihaila Šolohova „Oni su se borili za otadžbinu“, i odlomku iz romana Vasilija Šukšina „Došao sam da vam dam slobodu“.

Predstavu možete pogledati 24. septembra, od 20 časova, na Maloj sceni Pozorišta mladih.

Rezervacije i prodaja: 021/521-826

Za “Metamorfoze” - dve nagrade PIF-a

Na upravo završenom 56. PIF-u, međunarodnom festivalu pozorišta lutaka koji se ovog septembra održao u Zagrebu, naše “Metamorfoze” dobile su dve nagrade. Prema oceni stručnog žirija imale su najbolju scensku muziku (ekipa predstave) i najbolju scenografiju (Saša Latinović i Milica Grbić Komazec)

“Metamorfoze” su doktorski rad Saše Latinovića, glumca i profesora na AU u Novom Sadu. Nastale su u koprodukciji AU i našeg pozorišta, na čijoj se sceni i izvode. Predstava na intrigantan način pokazuje kako se upotrebom jednog materijala (kanapa) i glasa glumaca u gledaocu stvara osećaj uverljivog scenskog dela. Uz Sašu Latinovića, grčke mitove na sceni oživljavaju Slobodan Ninković, Slavica Vučetić, Marija Radovanov i Neda Danilović.

Već za nekoliko dana “Metamorfoze” putuju u Bugarsku, na još jedan lutkarski festival, onaj u Staroj Zagori koji se zove “Piero”

Šta sve možeš u Zagrebu za 19 sati?

Pod uslovom da si Pozorište mladih - možeš mnogo toga... Na primer, da dođeš u Zagreb ni pet sati pre izvođenja predstave, i da, iako mrtav umoran i od sedmočasovnog putovanja nimalo svoj, s telom koje je – zbog odsustva klime u busu - upamtilo vrućinu i vlagu vreline dana, odigraš predstavu na jednom od najvažnijih festivala lutkarskih pozorišta u regionu.

I to da je odigraš tako da zaslužiš aplauz - ne samo publike, već i kolega i struke, npr. čuvene australijske lutkarke i dizajnerke Karen Smit koja je, inače, i potpredsednica asocijacije UNIMA, potom slovenačkog profesora lutkarstva Edvarda Majarona ili Hrvoja Seršića, profesora na Umjetničkoj akademiji u Osijeku, ali i da odmah po igranju predstave dobiješ ponudu da sa istom produkcijom narednog leta dođeš na festival u Zadar.

O našim “Metamorfozama” je reč, koje su u Zagrebu izvedene na 56. PIF-u, međunarodnom festivalu pozorišta lutaka, u konkurenciji pozorišta iz Austrije, Bosne i Hercegovine, Češke, Bugarske, Hrvatske, Italije, Izraela, Južne Koreje, Poljske, Slovenije, i Španije.

Utisci su bili nepodeljeni, da se radi o predstavi maštovite vizuelnosti i raskošne maštovitosti u kojoj su glumci ubedljivom i nadahnutom igrom snažno oživeli drevne grčke mitove, čiji eho i danas natapa mnoge međuljudske odnose.

Aplauz je bio namenjen posvećenoj igri ovog glumačkog kvinteta, prevashodno glumačkoj preciznosti Nede Danilović i Slavice Vučetić, scenskoj sveprisutnosti Slobodana Ninkovića, raskošnom glasu Marije Radovanov, te sugestivnom pripovedanju Saše Latinovića koji ih je kao reditelj sve okupio i inspirisao da izvedu ovo scensko delo u kojem su kanap i glas polazište razvoja priče. 

I to nije sve, u tih famoznih, brzopoteznih 19 zagrebačkih sati stalo je i nešto malo gradskog đira, bar onog u ugodnoj noći čuvene pivnice “Medvedgrad”, u kojoj su trganci, štrukle i šalša mogli komotno da pobede sarmu, gulaš i punjenu papriku. Oni ambiciozniji uspeli su da odtabanaju do Griča i Gornjeg grada (koji se renovira), malo i do - u grede zamotane - Zagrebačke katedrale, do Britanca i Zrinjevca, ili da malo prošpartaju Ilicom, u kojoj se još vide ozbiljna oštećenja od poslednjeg zemljotresa. Po povratku u hotel, dok je zagrebačka noć hrlila jutru u pohode, mogao se videti grandiozni HNK, obližnja Akademija scenske umjetnosti, taze umivene zgrade nekoliko muzeja, onog Nikole Tesle, Mimare, ali i Muzeja Dražena Petrovića...

 Uz aplauz posle “Metamorfoza”, novosadska ekipa iz Zagreba nosi utiske o vedrim i nasmejanim ljudima, zgodnim purgerima i predivno obučenim Zagrepčankama - jedna od njih bila je i Jelena Veljača, skockana u 8 ujutro kao za naslovnjak hrvatskog “Elle-a”. U mislima ostaje i miris kave iz gomile ukusno uređenih kafića i diskretno zveckanje čaša u kojima je blistalo nešto - “plavcu malom” - nalik. Ostaju u mislima i – i dalje - plavi tramvaji koji lenjo klize Trgom Ban(et)a Jelačića, pa ovi razni silni “woltovi” što – kao i kod nas – jure kao ludi, plašeći nasmrt pešake. Ostaju upamćene i adrese knjižara - u  VBZ-ovoj, u Ilici 143, iz izloga da ugreju prohladne jesenje dane mame tri ganc nova naslova: Lujanovićeva ”Tvornica Hrvata” (najbolji roman godine po VBZ-u), “Šušanj” Almina Kaplana i “Četiri lakta unutra” Eve Simčić. Dok te ne dođu na red, u busu se, između ostalog, čitao Tripkovićev “Klub istinskih stvaralaca”.

Upravo u jedan takav klub spadaju svi oni koji su na ovom putu brinuli da tačno bude ispričana neobična priča o tome na koje je sve žrtve spremna velika ljubav i za kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja.

Ista ekipa za koji dan ide u Bugarsku, u Staru Zagoru, na festival “Piero”.

Snežana Miletić

 

Septembar u Pozorištu mladih

Stigao je još jedan septembar.
Svaki septembar podseća na ponedeljke, a ponedeljci ko ponedeljci... A možda samo zavisi od percepcije...
Promeni percepciju ako ti je septembar ponedeljak. Može da bude i sreda, ako odlučiš...
Ponedeljak ili sreda, samo da bude u društvu Pozorišta mladih.
Na početku naše nove sezone...Polećemo 7. septembra našom “Cat Claw”, Letimo i 21. kada izvodimo “Kako je otkriveno letenje”. “Ježić Žožo” i "Veseli muzičari" mogu da olakšaju septembar. Čak i “Revizor” koji sve propituje kroz još jednu “Anđeosku bajku”. I to nije sve. Putujemo u Zagreb sa “Metamorfozama”. Jako se radujemo izvođenju na festivalu PIF. Onda idemo u Bugarsku, s istom predstavom. Cilj nam je Stara Zagora i festival Piero. Na koncu septembra pakujemo malo manji kofer, jer idemo samo do Beograda - na “Zvezdarištu” igramo “Devojčicu sa šibicama”.
A vaš čekamo širom raširenih ruku...

“Geometrija duše”, 15. i 16. septembra u Pozorištu mladih

Čarobno putovanje kroz misli mladog umetnika, magično i uzvišeno, posve nežno, namah duhovito, potpuno poetično, nadasve lekovito i na koncu katarzično. Ukratko: pravi umetnički čin, nepretenciozan, a upečatljiv, kakav se ne viđa često na ovdašnjim scenama. To je ukratko doživljaj koji gledalac ima posle predstave “Geometrija duše”, koja je na majskim Novosadskim pozorišnim igrama osvojila jednu od glavnih nagrada. “Geometrija duše”, to uzbudljivo merenje neizmerljivog i istinsko pripitomljavanje neukrotivog, dolazi ponovo u Novi Sad, na scenu Pozorišta mladih 15. i 16. septembra, od 19.30 sati. Predstava je nastala u susretu umetnika s različitim geometrijskim oblicima: “Tražila se njihova duša, a našla čovekova.”, kaže autor ove predstave, mladi Alek Ćurčić, umetnik ovdašnjih korena koji se školovao u Bugarskoj, a danas živi i radi u Španiji. Režirala ju je Olga Zečeva.

Počele probe predstave "Ksenija i lovac"

Priča ”Ksenija i lovac” novosadske kompozitorke svetske reputacije - Aleksandre Vrebalov, inspirisala je rediteljku Emiliju Mrdaković da u našem teatru otvori probe nove, istoimene predstave. Počele su ovih dana, a u glumačkoj ekipi su: Slobodan Ninković i Ksenija Mitrović. Muziku je napisala sama Vrebalov, a dramaturg je Teodora Marković. Idejno rešenje lutaka, scenografije i kostima biće Andrijane Dobreva. Premijera je planirana za drugu polovinu oktobra.

Dramaturškinja predstave, Teodora Marković: 
 
"Ovo je priča o jednoj neobičnoj devojčici koja se, uz pomoć glinenih, šahovskih figura, bori protiv sopstvenih strahova, nepravde i nerazumevanja u društvu. Ksenija u sebi nosi posebnost i neobičnost, ali i veliku usamljenost zbog situacije u kojoj se našla. Pokušavajući da se suoči s majčinom smrću i nađe odgovore na pitanja, Ksenija uspeva da sagradi svoju unutrašnju slobodu, da ostane svoja, uklopi se u društvo i radi ono što najviše voli - igra šah. U razgovoru sa svojim prijateljima, ali i sa sobom, Ksenija otkriva koliko nesavršenosti svakog od nas mogu ulepšati svet u kojem smo."