Link

Fotografija: Vladimir Veličković

Nakon što je odgledao 67 predstava, selektor festivala Mihajlo Nestorović izbor je sveo na 12 predstava koje će se naći u zvaničnoj konkurenciji, dok će dve predstave biti izvedene u revijalnom delu Festivala (one će naknadno biti najavljene).

Takmičarska selekcija izgledaće ovako:

1. Centralnoevropski plesni teatar Budimpešta (Republika Mađarska)

„SAN LETNJE NOĆI“

Viljem Šekspir

Koreograf i reditelj: Kristijan Đerđe

Traje: 1:38:32

Uzrast: plus 12

(Teatar iz Budimpešte jedan je od najznačajnijih samostalnih plesnih teatara u Mađarskoj i pravi rasadnik talenata. Skoro sve njihove predstave nastale su iz istraživačkog rada, kroz različite žanrove, tekstove, pravce i stilove igre. Ovo izvođenje Šekspirove komedije odlična je pokazna vežba za mladu publiku o tome kako i na koje sve načine Šekspir može inscenirati.)

2. Gradsko kazalište lutaka Rijeka (Republika Hrvatska)

„ZAMRZNUTE PJESME“

Tamara Kučinović

Režija: Tamara Kučinović

Traje: 50 min.

Uzrast: plus 6

(Svojim smelim produkcijama i kvalitetom tih predstava Riječko lutkarsko kazalište dominira lutkarskom scenom Hrvatske, ali i šire. Ovo je svakako jedna od najboljih predstava Tamare Kučinović koja je perjanica hrvatskog lutkarstva. Njena topla priča o ljubavi i prijateljstvu već je izvedena na nizu evropskih festivala, a ovo je prilika da je vidi i naša, na “Novosadskim pozorišnim igrama”.

3. Slovensko gledališče Celje (Slovenija)

„KOZA PRED SUDOM U VIŠNJOJ GORI“

Josip Jurčić

Režija: Luka Marcen

Traje: 1:14:55

Uzrast: plus 10

(Staru slovenačku legendu, kao razigranu komediju, krajem 19. veka raspisao je Josip Jurčić. U njoj se sudi jednoj kozi/jarcu, koja/i je u komšijskom dvorištu pojeo/la malo salate… Sjajnu komediju namenjenu mladoj publici režirao je mladi Luka Marcen, na vrlo moderan način, uspešno izbegavši stereotipe i arhaizme koji prate ovakve, kultne narodne komade. Ova ansambl predstava, smeštena u savremenu scenografiju, obučena u moderne kostime, s mnogo dobre muzike, mislim da će se veoma dopasti našoj mladoj publici.)

4. Dječje pozorište Republike Srpske (Republika Srpska)

„BIO JEDNOM JEDAN LAV“

Po motivima i tekstovima Duška Radovića

Režija: Nikola Bundalo

Traje: 45

Uzrast: plus 4

(Četiri glumca koje vešto vodi mladi reditelj Bundalo, kroz radioničarski proces, uz niz štapa i kanapa, čine pravo čudo na sceni na kojoj živu muziku izvodi jedan od aktera. Kroz prepoznatljive stihove i misli genijalnog Duška Radovića, glumci vešto uvlače publiku u bajkoviti svet ovog pisca. Spoj mladosti i iskustva pomogao je banjalučkom kvartetu da oživi lutke, stvori muziku i kreira uzbudljiv ambijent u ovoj predstavi.

5. Teatar za decu i mlade Skoplje (Severna Makedonija)

„RONJA, KĆERKA RAZBOJNIKA“

Po motivima romana Astrid Lindgren

Režija i dramatizacija: Jakub Maksimov

Traje: 1:01:48

Uzrast: plus 6

(Kao što smo nekada jurili da gledamo „Pipi Dugu Čarapu“ i njene dogodovštine, velika je šansa da se i Ronja, poput starije Pipi, proslavi i da deca zbog nje pohrle u pozorište i bioskop, da bi gledali dogodovštine dveju bandi koje mogu da zažive samo u knjigama, filmu i pozorištu, te u dečjoj mašti, ali najbolje u lutkarskom pozorištu, rekao bih. Jer, lutka sve može. Ronja je kćerka razbojnika, divlja, svojeglava, neustrašiva. Jakub Maksimov nam je dobro poznat kao reditelj (u Novom Sadu je režirao “Na vukovom tragu”). Drago mi je što ćemo uživati u igri izuzetnog ansambla skopskog pozorišta.

6. Pozorište “Ključ” /Tel Aviv (Izrael)

„KADA JE SVE BILO ZELENO“

Inspirisano pričom Šela Silverstejna

Režija, kreacija i total dizajn: Dikla Kac i Avi Zliha

Traje: 45

Uzrast: plus 5

(Ova višestruko nagrađivana predstava bez reči govori o čovečanstvu, prirodi i ljudima. Možemo je nazvati i ekološkom bajkom, jer je to priča o borbi i opstanku, nadi da će bar delić prirode biti sačuvan od betona koji nas sve više zatrpava.)

7. Bitef teatar (Republika Srbija)

„MOGUĆNOST ZABAVLJANJA KOD PTICA“

Tijana Grumić

Režija: Nikola Isaković

Traje: 1:01:30

Uzrast: plus 12

(Ova predstava nas podseća da su ljudi samo deo univerzuma u kojem živimo, da nisu apsolutni vladari svega. Postoje tu i neka druga bića i stvari, neki drugi stanari planete Zemlje. Predstava je rađena u maniru lutkarske predstave predmata, odnosno objekta i za mene predstavlja pravo osveženje na lutkarskoj sceni, pogotovo za mlade. Tri su glumca na sceni, vrhunski su lutkari: daj im gomilu otpada i napraviće - čudo. Takva je ova predstava.)

8. Teatar Plus (Španija)

„GEOMETRIJA DUŠE“

Prema ideji Aleka Ćurčića

Režija: Olga Zečeva

Traje: 38:14

Uzrast: plus 9

(U bukvalnom prevodu, predstava bi se zvala „Merenje zemlje, sveta...“. Ona je spoj izraza tela, savremenog plesa i manipulacije objektima. Predstavu je osmislio i scenski uobličio umetnik srpskog porekla, Alek Ćurčić, koji se dugi niz godina bavi eksperimentalnim teatrom.)

9. Pozorište „Boško Buha“/ Beograd (Republika Srbija)

„HAJDI“

Milena Depolo

Po motivima romana Johane Špiri

Režija: Đurđa Tešić

Traje: 70 min

Uzrast: 5-12 godina

(Delo koje je nastalo krajem 19. veka, generacijama unazad, jedno je od najpopularnijih i kod nas. Način na koji glumci igraju ovaj pozorišni klasik i kako publika reaguje, predstavljaju pravi dašak dobrog starog pozorišta, ali onog koje pripada 21. veku. Pravi je užitak gledati sjajne, talentovane glumce, kao ulaze iz uloge u ulogu i vešto pričaju priču o Hajdi.)

10. Gradsko pozorište Podgorica (Republika Crna Gora)

„20.000 MILJA POD MOREM“

Jasmina Fulurija po motivima romana Žila Verna

Režija: Marko Čeh

Traje:

Uzrast: plus 5

(Još jedan klasik i još jedna praizvedba. Nekada osnovno štivo školaraca, ovde je veoma maštovito inscenirano, pre svega zabavno, ali i poučno. Ono što je nekada predstavljalo naučnu fantastiku, danas je realnost, ali odnos prema morskom svetu i životnoj sredini, nikada se neće promeniti. Ansambl, koji čine četiri glumca, dočarava nam fantazmagoriju Žila Verna.)

11. Državno lutkarsko pozorište Varna (Republika Bugarska)

„ALISA U SVETU OGLEDALA“

Mjuzikl po romanu Luisa Kerola i Krisa Blekvuda

Režija: Biserka Kolevska

Traje: 2:10.22

Uzrast: plus 5

(Ovakvu predstavu može da napravi samo majstorica kakva je Biserka Kolevska. Brodvejski spektakl, poslastica za pozorišne sladokusce, ali i za one koji retko ulaze u teatar. Ova "Alisa”  u pozorišnim krugovima slovi za najbolju evropsku produkciju u prošloj godini, a zvanični je pobednik najvećeg lutkarskog festivala u Varni. Čak i dužina trajanja predstave ne ruši njenu pozorišnu magiju, već samo stereotipe.  Decu i mlade "Alisa" tretira kao ozbiljnu i formiranu publiku, sa stavom i izraženim ukusom. Ukratko - spektakl! )

12.Pozorište "Merlin", Berlin, Nemačka

"KLOVNOVSKE KUĆE"

Ideja i režija: Dimitris Stanu

Traje: 65 minuta

Uzrast: plus 15

(Predstava "Klovnovske kuće" je neka vrsta "lutkarske teorije o ljudskoj ništavnosti". To je  prva je lutkarska predstava "Merlin" teatra za odrasle. Govori o načinu života savremenog čoveka koji je ophrvan i okovan strahovima iz kojih se boji da izađe. Na sceni zatičemo zgradu sa pet stanova u kojoj živi šest likova uhvaćenih u mrežu svojih navika i nepodnošljive kolotečine. Oni se boje da izgube te svoje male bedne života više nego da izađu iz kolopleta straha i jadnoće, i najzad prestanu da budu otuđeni od svojih snova. Glumci ovog teatra sa dve adrese, atinskom i berlinskom, maestralno manipulišu lutkama. Lutke su izrađene od različitih materijala, od drveta do papira. Akteri demonstriraju različite tehnike lutkarstva, kombinovane sa video projekcijom i svetlosnim efektima.)

U “Revizoru” igraju: Darko Radojević, Strahinja Bojović, Tijana Maksimović Bošnjak, Emilija Milosavljević, Ervin Hadžimurtezić, Jovana Stipić Radošević, Marija Radovanov, Marko Savković, Danilo Milovanović i Aleksandar Milković.

Komedija koju je Gogolj napisao 1836. godine, iako su od tada prohujali razni ratovi, pa i poneki mir, nije izgubila ništa na svojoj aktuelnosti. Jer, revizor kao obrazac ponašanja postao je u međuvremenu maltene opšte mesto naših života. Reditelj Petar Jovanović kaže da svedočimo inflaciji revizora...

Sve se menja, sem čovekove prirode

“S distance od skoro 200 godina prepoznajemo identične paterne ponašanja. I dalje smo ista životinjska vrsta koja smo bili tada. Sve isto funkcioniše, ljudska priroda je nepromenjena, iako su se promenile društvene okolnosti, pa i političke, kao i tehnologija. Svet izgleda mnogo drugačiji, ali ljudska priroda o kojoj je Gogolj pisao - ista je.

U našoj verziji “Revizora” ostavljeno je sve što je iz tog komada univerzalno u bilo kojoj epohi. Naš “Revizor” u tom smislu je van neke određene epohe, čak i u scenografskim i kostimografskim elementima. Gledaocu smo ostavili da učita da li se ta priča već desila, ili će se desiti, ili se upravo dešava.

„Revizor“ je zapravo više od metafore. Junaci našeg “Revizora” su u limbu, vakumu, zaglavljeni u nekom vremenu. To je ono što se i nama dešava. Mi smo zaglavljeni u paralelnom vremenu, paralelnoj dimenziji. Vreme u kojem mi živimo, svet u kojem mi živimo, naša realnost, je šizofrena. To je ono što je Kiš nazvao šizopsihologija. Nama nije jasno u kojem vremenu živimo: zaglavljeni smo u prošlosti, a budućnost nam neminovno dolazi.

Zbog toga „Revizor“ je dijagnoza: tako zaglavljeni, ostajemo u stanju večne privremenosti. Mi ništa ne završavamo, ništa ne rešavamo. Sve ostaje tako kako jeste, jer je tako oduvek i što bismo išta menjali? A onda, ako i menjamo, uvek se podelimo oko toga da li je promena dobra? A promena je neminovna. I to je ono što nas uporno koči.”

Privremenost kao sudbina

Upravo o tom fenomenu privremene ili provizorne egzistencije neodređenog trajanja, reditelj je govorio glumcima još na prvoj probi...

“Psihologija je utvrdila da se čovek navikne upravo na tu privremenost. Ona mu postaje nova normalnost. Čovek počinje da živi od danas do sutra. Živi dan za danom. Zaboravlja uopšte na ideju da nešto može da se promeni, da neke stvari mogu da se reše. Počne da se zadovoljava upravo time da se probudio, i da se nada tome da će uveče leći u krevet.”

Darko Radojević je naš revizor

“Revizor” je zabuna jednog društva: kod Gogolja - u malom srezu, a danas kod nas – možemo komotno govoriti i na svetskom nivou. Jedan probisvet, jedna protuva, zahvaljujući gluposti i plitkosti ljudi, korumpiranosti pre svega – a mislim da je korumpiranost ključna reč ovog komada, zavede sve ljude oko sebe, ali samo zato što su oni spremni na sve da bi sačuvali svoje male korumpirane živote. On razotkriva izrazitu potrebu ljudi da i dan danas budu deo nekog visokog društva, neke klike koja ima neku malu moć, ili nečega čemu suštinski uopšte ne pripadaju, ni po svom znanju, ni po obrazovanju, intelektu, ukratko - ničemu. Taj probisvet ostvario je svoj san bez imalo truda, samo zahvaljujući plitkim ljudima.”, kaže Darko Radojević.

Na pitanje zašto raskrinkavanja protuva danas praktično skoro i da nema, kao što se na kraju desi kod Gogolja, odnosno zašto ljudi, čak i kad se protuve raskrinkaju, dobrovoljno ostaju slepi kod očiju, Radojević kaže:

“Ima ih previše, previše je revizora. Svugde ih je, a najviše tamo gde treba da budu najbolji: u skupštini, u obrazovanju, zdravstvu, medijima, kulturi, onim ključnim elementima jednog društva. Revizori su zaposeli sve, bez nade da se mogu istrebiti. Korupcija je zacementirana kao način dolaska do višeg položaja, naročito do onog koji određenoj osobi po njenom znanju i sposobnostima ne pripada.”  

Korupcija je ključna reč

Na propitivanje, kako se snalazi u našoj večnoj poziciji privremenosti, tom stalnom nepodnošljivom održavanju statusa kvo, u kojem – pitanje je - da li je  normalno ne poludeti, i kako mu to uopšte kao nestrpljivom mladom čoveku pada, Radojević kaže:

“Teško, kao i svakom normalnom čoveku. I potpuno je tačno pitanje - je li normalno ne poludeti u takvoj atmosferi. Ta zarobljenost i blokada smisla vraća nas na feudalni sistem. Vraćamo mu se u punoj snazi i to je razlog što smo mi mladi posebno zarobljeni da delamo. Ne možemo, ne znamo kako bismo i čime delali. Mladi više ni ne žele da preuzmu odgovornost jer ne vide smisao, kad se sve čega se taknu na kraju preokrene. dođe neka kapitalistička budala i kaže: biće ovako i ovako. To su, u stvari, ti svetski revizori koji vedre i oblače, i bez obzira šta mi mislili ili uradili, biće kako oni kažu. Ti ćeš morati da radiš kako oni kažu jer ćeš inače ostati bez egzistencije.  Eto, na taj način si zarobljen. Zato mladi ljudi danas traže alternativne svetove. Internet tu pomaže da se nađe kakva - takva sloboda. I što se tiče poslova, ali i  to je uslovljeno marketingom i medijima, i uvek sve ide u korist profita i prodaje. I tu takođe vlada korupcija. Korupcija je definitivno ključna reč ovog vremena. Samo dublje i dublje tonemo u nju. Pitanje je kako će se rešiti ta civilizacijska enigma današnjice. Možda se neće ni završiti, nego će ovo trajati, i trajati, što je strašno: ovi ratovi, pandemija, a tek kad se dođe do ekoloških tema... Sve su to samo različiti oblici manipulacije i korupcije koja se uvek vrti oko para, a sve zajedno vodi nas u veliku propast, jer svi, baš kao u predstavi, žele samo da zadrže svoje položaje, a na njima mogu opstati samo uz korupciju.”  

Emilija Milosavljević je gradonačelnikova kćerka

Šta je njoj Gogolj danas, šta znači njenoj generaciji i mogu li se današnje korumpirane mrtve duše nekako izbaviti od ovakvog sveta, govori Emilija Milosavljević koja u predstavi igra gradonačelnikovu kćerku:

Početi od sebe i računati na sebe

“Veliki umetnik Gogolj u amanet nam je ostavio svoja dela koja jasno govore o tome da vreme ide i prolazi, ali se suštinski u društvu ništa ne menja.... Na nama je da se zapitamo – zašto? Što više prigrli korupciju kao svoj moto, današnji uspešan čovek postaje priznatiji u društvu. Mi smo stvorili ovakav svet, što znači da imamo moć da menjamo stvari. To je dug proces, ali nije nemoguć. Moramo da se pokrenemo ako nešto želimo da menjamo - neka svako počne od sebe.”

Govoreći o tome, šta bi jednoj mladoj osobi, kakva je junakinja koju igra u “Revizoru”, rekla danas, mlada glumica kaže:

“Mladi ljudi danas moraju da vode razne bitke. Rekla bih joj da se osamostali i osloni isključivo na sebe, jer će tada moći da sprovede sve što želi.”

U atmosferi privremnosti svega, osim - nažalost - privremenosti korupcije, ekipa “Revizora” zakazuje premijerski susret sa publikom 25. januara, od 19.30.

Prva repriza predstave je 7. februara.

Fotografije: Zoom Media

Bio jednom jedan Ratko

Bio jednom jedan Ratko. Bio glumac. Odličan. Glumčina. I čovek. Ljudina. Roker pankerske duše, gradski šmeker pravi, u svemu što je govorio, onom što je radio. Uvek u crnom. Nasmejan i šeret. Bilo ti uvek sresti ga drago.

Od Radivojevića nije bilo boljeg glumca u Pozorištu mladih, bio je njegova najblistavija zvezda. I kad je igrao i kad nije, Ratko je bio Pozorište mladih. I više od toga, simbol grada, obeležje jednog drugačijeg duha, onog koji kad ode, nestaje trajno.

Umeo je Ratko sa ljudima: sa genijalcima i kretenima, sa političarima isto, malom i odraslom decom, gospodom i onima poderanih gaća. Te je naročito voleo, kipteli su od sokova, a njih je glumac vazda žedan.

Kao retko ko umeo je Ratko i sa novinarima. Možda su mu neki i išli na živce, nikad to pokazao nije, znao je da su na istom poslu, da novinar, kao i glumac, uvek za nečim žudi, traga. Umeo je istinski da sluša i razume, da i sam ispreda bajne priče, da spretno navede na trag, bude intrigantno jasan i kao smrt ozbiljan, a duhovit baš. Hodajući PR. Majstor svog, ljudskog zanata.

Jednom tako, u Ulici Pap Pavla, nabasa Ratko na sedmu silu. Pala sa bicikla, sedi na trotoaru i plače. Sa oderanih kolena krv joj reljefne linije duž listova piše. Dezinfekcija hitna, kaže Ratko, leti do kioska, po neku krdžu. Sedma sila čvrsto žmuri, cvokoću prestrašeni zubi, rakija će peći, kaže, ali rakija se, kaže Ratko, zapravo na grlo priviti mora!!! I bi tako. Ništa više ne boli, samo golem osmeh trese maločas bolno lice.

Takav je Ratko bio.

Kad bi u Novom Sadu zavladao neki muk, Ratko je umeo da istrči iz njega. Odličnom predstavom, od štapa i kanapa. "Kad bogalji marširaju" i "Krevet" bili su takvi. Oko njega gomila mladog sveta, birao ih na audiciji, otvorenoj, kakva se do tada u Novom Sadu videla nije. Bio im je i reditelj i roditelj, i otac i drug, i vojnički strog i majčinski blag. Svi su ga obožavali. I išli za njim.

Jedne letnje noći za njim je, u potrazi za napuštenom halom, išla cela novinarska bulumenta. Bio bi to novi prostor za igru, ne samo za njega, već sve umetnike Novog Sada. Mračne podbarske ulice, ponajpre Šumadijska sa svojim spomenicima upokojene jugoslovenske industrije, činila mu se tada kao raj sami.

Jedne godine, opet u nekoj sveopštoj suši smisla, izmašta Ratko teatar na brodu. Tapšali ga po ramenu neki, mislili ovamo - lud je! On baš mario nije. Oko tog Broda teatra okupio trupu, brod porinuo u mutni Dunav, plovio bujnom Tisom i plitkim Kanalom. Neki prvi put tada za prevodnicu čuli, prošli strepeći njome. Učili o reci i tišini, širom zatvorenih očiju dirali nebo, raširenim rukama mirisali snopove ispod njega, noću brojali zvezde padalice, pleli čovečnost i maštu pod njima.

Jezdio je Ratko na brodu tako danju, u večeri igrao predstave, pred meštanima mnogih sela, oni donosili hoklice, sedeli na travi i pesku, čekali strpljivo početak, gledali u kostime namodirane glumce kako zamršene kablove nose i razvezuju, razbežavali se hitro kad bi počela kiša, palili baterijske lampe kad bi ponestalo struje... Celog leta tako mamio je Ratko osmehe na lica... Bilo ti baš drago što si i ti tu, što si, neki, od palube mali...

A onda se jednog majskog dana, godinama kasnije, prekinuo taj – u sećanju - slika niz: zapisničar odozgo povukao je ručnu, podvukao crtu i životne didaskalije Ratku namenjene preselio na neke druge, nebeske scene. Njima danas Ratko hodi, na njima ucrtava neke nove reke, u njih neke nove brodove uranja, na tim novim scenama, sa nekim drugim rediteljima meri reči i karaktere... Nasmejan i dobro raspoložen, takvim ga pamtimo.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Branko Lučić 

Link

Link

Sramno, nedopustivo i za svaku osudu je svako nasilje, a posebno nasilje motivisano etničkom (ili u ovom slučaju jezičkom) mržnjom.

Posebno je poražavajuće da se takav čin dešava u gradu koji trenutno nosi titulu Evropske prestonice kulture.

Opredeljenje svih novosadskih pozorišta je saradnja sa kolegama iz Srbije, regiona i Evrope. Želimo i ovim putem da naglasimo da je u sva novosadska pozorišta dobrodošao svako ko predstavlja teatar i kulturu, bez obzira iz kog grada ili zemlje dolazi.

Novi Sad kao multinacionalna sredina ima obavezu da neguje različitosti i toleranciju, posebno je to imperativ kulturnih delatnika našeg grada, stoga apelujemo na javnost, medije i nadležne institucije da se u tom duhu i ponašaju, te da ni na koji način ubuduće ne budu inspiratori ovakvih nemilih događaja, kako bi svi zajedno upravo u duhu tolerancije gradili sliku našeg lepog grada.

Aleksandar Stankov, upravnik Srpskog narodnog pozorišta

Milovan Filipović, direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta

Valentin Vencel, direktor Novosadskog pozorišta Újvidéki Színház

Mihajlo Nestorović, direktor Pozorišta mladih Novi Sad

Predrag Momčilović, predsednik SDUV

Naša predstava “Krznena Venera” gostovaće 11. decembra u Beogradu, na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta. Počinje u 20.30 sati.

U predstavi, koju je režirao Momčilo Miljković, inspirisanoj istoimenim filmom Romana Polanskog, igraju Tijana Maksimović i Danilo Milovanović.

Predstava je priča o - naizgled - običnom susretu dvoje ljudi koji će se pretvoriti u vrlo neobičan susret ispunjen manipulacijom tokom koje se menjaju uloge žrtve i manipulatora.

“Igrajući te razne uloge, naši junaci dolaze do onoga što nije uloga - do onog pravog „ja”, kaže reditelj Miljković. Za glumca Danila Milovanovića, to što pristajemo na manipulaciju najveći je problem igre moći između žrtve i manipulatora. “Kada postanemo svesni da neko manipuliše nama, našim životom, poslom, uslovljava nas i ucenjuje, trebalo bi da se otrgnemo iz tih kandži, da smognemo hrabrosti da izađemo iz začaranog kruga, a ne da svesno dozvolimo da i dalje budemo deo nečije igre i ciljeva koji se često završe kobno po nas.”. U igri manipulatora i žrtve pobeđuje glumica, kaže Tijana Maksimović koja je, ističe, srećna što - bar na sceni, ako to već često nije moguće u životu, može da razotkrije mehanizme manipulacije.