Potreba pozorišta da bude relevantno, aktuelno, tematski i estetski up-to-date često ume da sklizne u pamfletski sadržaj, dnevno politikanstvo, ponavljanje opštih mesta među istomišljenicima. Kada se to pak ne desi, kada pozorište adresira goruće političke i društvene probleme bez upiranja prstom u oko, kada tačno i precizno secira naše manjakovosti i zablude, ali nas ne patronizuje, kada se sve to desi, onda možemo da govorimo o izuzetnom pozorišnom iskustvu. Reč je o predstavi Drakon rediteljke Ljudmile Fjodorova, nastale po političkoj satiri s elemenetima bajke autora Jevgenija Švarca.
Rediteljka Fjodorova dolazi iz sveta lutkarskog pozorišta (prošle godine na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica imali smo priliku da pogledamo izvrsnu rediteljkinu verziju Crvenkape iz Dječijeg pozorišta Republike Srpske. Vizuelnost bliska lutkarskoj estetici i dobro poznavanje i vladanje lutkarskom režijom bila su, čini se, velika rediteljkina prednost u postavci bajkolike drame za odrasle, priče o narodu u dobra tiranina. Švarcov dramski tekst istražuje autokratiju i korupciju i njihov uticaj na ljudsku dušu. Drakona, napisanog 1944. godine, mnogi teoretičari čitaju kao alegoriju nacizma, jer čudovište-antagonista pokazuje jasne znake nacističke ideologije poput duboke mržnje prema Romima (koji su već „uklonjeni“ iz grada kako ga ne bi ružili i mešali se sa „nama“). Ipak, ne može se zanemariti da je Švarc, koji je imao veze sa grupom avangardnih pisaca i umetnika zatvorenih tokom Staljinovih čistki, aludirao i na njemu mnogo poznatiji i bliskiji oblik represije. Sovjetske vlasti su se očigledno prepoznale u drami i ubrzo zabranile izvođenje i štampanje drame. Autokrate svuda, dakle, rade ono što najbolje znaju – sprovode cenzuru i odmazdu.
Pozorište mladih namerno je ostavilo naslov Drakon kako bi odvratili publiku sa krivog traga da je u pitanju predstava za decu. Pozorište mladih, kao i recimo Pozorište za decu i mlade Kragujevac, sve češće pravi iskorakre ka brisanju striktne granice između mladih i odraslih. Dokaz za to je recimo i selektovanje kragujevačke predstave Amazonke na Festival profesionalnih pozorišta Joakim Vujić. S jedne strane ovo znači da se omladina prepoznaje kao zrela, da se repertoar za njih kroji ozbiljnije i promišljenije, što pripisujem aktualnim protestima u Srbiji čiji su nosioci studenti, građani i srednjoškolci.
Nekada davano (ili upravo sada), u daleko zemlji (ili upravo ovde) ljudi i njihove duše živele su zarobljene u gradu, odnosno kavezu (na sceni je doslovno kavez i čitava radnja dešava se u njemu i njegovoj neposrednoj blizini). U duhovnoj i materijalnoj bedi već oko 400 godina drži ih Drakon, vrhovni vladar i tiranin koji ne poštuje zakone koje on sam donosi, svaku priliku koristi za sopstveno bogaćenje, fabrikuje vesti, manipuliše informacijama, podmićuje i oko sebe okuplja beskičmene i beskrupulozne karijeriste, koji će docnije postati deo političkog ogranka oligarhije. Svemu tome pokušava da se suprotstavi vitez Lanselot (veoma emotivan i ubedljiv Aleksa Ilić). Iako narod u teoriji želi slobodu, niko se ne priključuje njegovoj hrabrosti, jer je teško biti slobodan. Još veći motiv za borbu hrabrom vitezu je ljubav prema devojci Else (arhetipski krhka i nežna, ali sa dodatkom stava i mišljenja, odlična Ksenija Mitrović) koja je odabrana da se uda za Drakona. Elsa je smeštena u kupolasti kavez koji nalikuje suknji, iznad koje je telo i glava lutke-devojke. Lutku vešto i znalački animiraju glumice Neda Danilović i Slavica Vučetić. Lutkarski elementi pojavljuju se i u otelotvorenju antagoniste Drakona (nepokolebljiva, stamena, autoritativna izvedba Ivana Đurića). Oličenje zla predstavljeno je u tri oblika – kao namćorast, osvetoljubiv, zgureni starac; kao mala mrtvačka glava uz bele rukavice (opčinjavajuća animacija Slobodana Ninkovića i Uroša Lazića), a treći put kroz teatar senki u sceni borbe Lanselota i Drakona. Sva tri izraza vrlo su precizna, maštovita, s jasnom međusobnom distinkcijom. Vizuelno odstupanje od jedne mračne poetike, estetike bajki kakve su bile u svom izvornom obliku, pomalo narušava suvišna video projekcija koja nalikuje AI videima i koja je u funkciji prikazivanja dvoboja. Bitna narativna teza jeste da Lanselot pobeđuje ne samo zbog svoje hrabrosti, nego i zbog pomoći naroda. Jedni su napravili ćilim koji leti, drugi mač itd. Ideja udruživanja i zajedničkog delovanja dovela je do početka slobode.
Kako ovo nije bajka u potpunom smislu, kraj nije kada dobro pobedi zlo, već je čitav treći čin posvećen samooslobođenju naroda. Drakona je na vlasti zamenio dotadašnji Gradonačelnik, koji perpetuira dotadašnje zlo i nastavlja s manipulativnim obrascima vladavine. Saša Latinović u ovoj ulozi načinio je raskošnu pojavu ekscentričnog političara, doslednog samo u činjenju zla. Njegova kamuflaža u nervno rastorjenog čoveka, čija ga dijagnoza abolira odgovornosti, otvara priču o krivici, savesti i nepočinstvu. Bez preterivanja, Latinoviću je ovo (jedna od) uloga decenije. Autenično i s merom je ogolio mehanizme vlasti, bez upadanja u šablone. Bravo! Kroz čitav treći čin i vladavinu Gradonačelnika tematizuje se samooslobođenje jednog društva. „Drakon mora biti ubijen u svakome od nas.”, kaže Lanselot. Ili što kaže Niče: „Da bi nam bilo bolje, mi moramo biti bolji.“.
Drama se završava optimistično, uz reči: „Podli korov ropstva zauvek je iščupan iz tla naše zajednice!”, a predstava budi potrebu da se sloboda svakodnevno praktikuje. Narod (Aleksandar Milković, Marija Radovanov i drugi koji pored svojih uloga tumače narod) skidaju svoje maske, koje su ih do tada činile podanicima i okreću se ka cvrkutu ptica. Zora je na vidiku. (Samo)oslobođenje je moguće. Kao i smisleno, pametno, političko pozorište koje nije banalno. Pozorište mladih, osim što je napravilo izvrstan repertoarski potez, takođe se i u kontekstu studentskih i građanskih protesta u Srbiji pozicionira kao hrabrno (s obzirom da se finansira od strane države, koju nemilosrdno i ispravno kritikuje).
Predstava Drakon vrlo lako i nenametljivo ruši našu pozu, našu umišljenu samovažnost, iluziju da nas savremenost čini iskusnim i mudrim, da su nas istorija i vreme nečemu naučile, da je ono što živimo nešto potpuno drugačije od svega što se desilo, da mi, toliko važni i pametni MI, ne bismo dozvolili da nam se greške ponavljaju. U isto vreme predstava ne stvara osećaj bespomoćnosti, nego nas ohrabruje da se borimo protiv sopstvenog oportunizma – većeg zla od pravog čudovišta.
Divna Stojanov
Kritika je prvobitno objavljena na sajtu Seestage 6. juna 2025. godine
https://seestage.org/reviews/the-dragon-lyudmila-fyodorova/
Naslovna fotografija: Nemanja Baković
