Pozorište mladih 12. februara proslavlja svoj 90. rođendan.

Obeležavamo ga svečanom akademijom na sceni u Ignjata Pavlasa, a na portalima nizom tekstova koji će našu publiku podsetiti na zanimljivosti iz istorije najstarijeg lutkarskog pozorišta u zemlji...

Biće reči o prošlosti, sadašnjosti, glumci će se prisetiti kako su stigli u Pozorište mladih, podsetićemo se naših najgledanijih i najdugovečnijih predstava, nekih kultnih poput "Momaka iz benda"...

Biće zanimljjivo, zato, srpski rečeno - stay tuned! 

Vaše Pozorište mladih

Na scenama Pozorišta mladih nije rasla samo naša publika, već su na njima stasavali i brojni umetnici, a mnogi od njih svoje prve profesionalne glumačke korake načinili baš na adresi koja stoji ispod imena našeg teatra.

Među njima su i prvakinja Pozorišta mladih, glumica Vera Hrćan Ostojić i Darko Radojević. Vera je članica naše kuće cele četiri decenije, a Darko je jedan od poslednjih mladih glumaca pristiglih u naš teatar. Njih dvoje prisetili su se kako su došli u Pozorište mladih...

Vera Hrćan Ostojić: “U Pozorište mladih došla sam aprila 1983. godine igrajući u predstavi "Rodu i potomstvu",u režiji Đorđa Đurđevića. Bilo je to tada samo Lutkarsko dečje pozorište i predstave su se igrale samo u Maloj sali Pozorišta, dok je veliku salu tih godina koristio bioskop "Zvezda”.

Predstave su u to vreme igrane svakodnevno - za organizovanu publiku, a četvrtkom popodne, subotom i nedeljom mogle su se kupiti karte u slobodnoj prodaji. Nedeljom smo igrali predstave i pre, i posle podne.

Mi glumci, bili smo u obavezi da odigramo tri-četiri premijere u sezoni, da odigramo 250 predstava u Pozorištu i 150 predstava van naše scene - po celoj Vojvodini.

Svake godine smo po najmanje dve nedelje odlazili na Kosovo i tamo smo, uz pomoć kolega iz albanske drame, koji su sinhronizovali naše predstave na albanski, igrali u Prištini, Peći, Prizrenu i okolnim mestima. Izvodili bismo i po 25-30 predstava za decu, na albanskom i srpskom.

Na nivou grada je postojao potpisani sporazum o saradnji između javnih preduzeća, tako da su npr. deca iz svih novosadskih škola i vrtića, kao i deca iz okolnih mesta, besplatno dovožena na naše predstave, a mi smo zauzvrat, besplatno, igrali predstave za decu i njihove porodice.

Rad na određeno vreme u trajanju od nekoliko godina, što je danas uobičajeno, nije se mogao ni zamisliti. Svi smo bili zaposleni za stalno, na neodređeno vreme. No, bila je to druga država, sa drugim uređenjem i mnogo toga se do danas promenilo.

“Ono što se nije promenilo za sve ove godine je dobra radna atmosfera i kvalitetan ansambl koji je svih ovih godina veoma posvećeno i znalački obavljao svoje zadatke - sa velikom ljubavlju prema poslu i istančanim osećajem za timski rad. Ostvarili smo vrlo zapažene rezultate i uvek mi je bila čast što sam deo ovog kolektiva.”, kaže Hrćan Ostojić čije ime Pozorište mladih s ponosom izgovara.

Darko Radojević: “Bio sam na četvrtoj godini Akademije kada sam u jednom trenutku video propušten poziv na telefonu, ali nisam mogao da se javim jer sam bio na času glume. Uveče sam oko osam sati pozvao broj da vidim o čemu se radi. Rekli su mi, ovde Pozorište mladih, želimo da dođite na audiciju za glavnu ulogu u mjuziklu “Kosa” i ako može to da bude sutra ujutro, ne mogu tačno da se setim da li u 10 ili 11 sati.  Potpuno šokiran, pitao sam šta bi trebalo da spremim za tu audiciju, a oni su rekli da imaju samo jedan song za mene, koji je inače ključni song što se tiče predstave i mog lika. Naravno da sam cele te noći u potpunoj euforiji slušao taj song, spremao ga, pevao, zvao svog profesora koji nam je predavao tehniku glasa, on je čak došao do mene... Ludilo... Uglavnom, došao sam sutradan ujutro u Pozorište, tamo su bili upravnik Nestorović i producent predstave i nas četvorica koji smo bili potencijalni Bukovski... Velika trema nas je tresla... Pevali smo, bio je tu i korepetitor, a onda su nam se zahvalili i rekli da će nam se javiti.

Međutim, samo što sam počeo da silazim niz stepenište Pozorišta, začuli su se glasovi: “Darko, možete li, molim vas da se vratite?” I ja, naravno, uz reči “Mogu, mogu!”, vratim se:) Eto, tako je počela moja priča sa Pozorištem mladih, ali tu nije kraj priče!

U to vreme imao sam zaista dugu bradu, neprimerenu mojim godinama, meni uopšte, puštao sam je par meseci zbog uloge na Akademiji, beše neki Ibzen ili neki Rusi, Dostojevski recimo... Kažu mi kad sam se vratio na mesto audicije, Darko, vi nama odgovarate i glasom, i izgledom, ali imate li neku fotografiju da vidimo kao izgledate bez brade. A pazi vraga, ja u to vreme taman izbrisao sve svoje društvene profile, jer sam hteo da nastavim život bez njih, i zato u tom trenutku nemam nijednu jedinu svoju fotku! Čak ni u telefonu! I sad, vidim da mi je uloga jako blizu, nadohvat ruke, a fotke nema! Šta ću?! Rekao sam im, vraćam se za deset minuta i strčao niz stepenice do prve radnje, kupio žilet i utrčao u WC. Tako sam se brzo obrijao da sam se živ izranjavao, isekao sam celo lice. Tako sam se, sa papirom zalepljenim po celom licu i krvlju koja je curela na sve strane, vratio u kancelariju i rekao: “Evo, ovako izgledam bez brade!” Oni su gledali u mene kao da nisam normalan, ali su me uzeli za Bukovskog! I tako je krenula saradnja...

Sećam se da su me sve kolege iz predstave, a posle i celog Pozorišta toliko lepo prihvatile, naročito Kristina Savkov i Danilo Milovanović. Svi su se potrudili da se osećam dobro, da imam sve uslove da usavršim svoje veštine, a bile su tu i kolege iz Novosadskog pozoriša/Ujvideki Szinhaz. Imao sam, zapravo, sreću da u pozorište uđem na najbolji mogući način, o čemu do tada nisam ni razmišljao, posebno ne zato što sam od starijih kolega slušao kako je to teško, retko i gotovo nemoguće. Jako mi je drago što sam tu, dosta je mladih ljudi, odlična je atmosfera i neizmerno sam zahvalan, i Pozorištu, i Mihajlu Nestoroviću na pruženoj šansi.

“Deca Paklene pomorandže” mi je sad već peta predstava u kojoj sam od početka, a četvrta glavna uloga. Glavna uloga lepo zvuči, ona je ujedno i veliki napor, pregršt teksta, glavni glumac radi po ceo dan, ali nimalo se ne žalim. Uživam punim srcem i radujem se svemu tome.”

Snežana Miletić

Fotografija Vere Hrćan Ostojić - Vladimir Veličković

Fotografija Darka Radojevića - Dušan Jocić

Njegov dosadašnji glumački skor izgleda ovako: “Tri musketara” u Pozorištu mladih u kojem trenutno proba “Decu Paklene pomorandžu”, plus “Kad su cvetale tikve” u BDP-u. Na leto ga u Pozorištu mladih očekuje master predstava “Život u pozorištu”. Igrao je u serijama “Klan” i “Psi laju, vetar nosi”.

Glumca Nenada J. Popovića u životu, kao i u glumi, kaže, pokreće traganje za suštinom i istinom. Kada je na sceni ili u kadru, ne razmišlja o svojim ličnim problemima i strahovima. Tada se oseća ispunjeno i možda je baš taj beg u nešto što nije razlog zašto je postao glumac, razmišlja glasno Nenad. Dodaje da se uvek trudi da, pre nego što nešto uradi, prvo promisli kako se kasnije ne bih kajao. Nekada u tome uspe, a ima dana i situacija kada pobeđuje “kvaka 22”. Smatra da su greške u životu - u dozvoljenoj granici, potrebne jer se iz njih uči o životu. Kaže još i to da njegovu dušu najbolje napajaju ribolov, njegovo selo i životinje. Upravo taj beg od ljudi, medija i svakodnevnog ocenjivanja i procenjivanja, čini njegovu dušu mirnom i spokojnom, i nadasve spremnom za stvaranje i otvaranje.

Na pitanje kako mu izgledalo uplovljavanje u profesionalni glumački život, šta je glavni raskorak između onoga što je naučio na AU u odnosu na realan glumački život, kaže da ušuškanost i zaštićenost uvek prijaju i gode, ali da je život surov i nepredvidljiv. Dokle god bude mogao, biće vredan, iskren i pošten prema svojoj profesiji, kao što je bio i na AU.

Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Nenad je govorio o strahovima - svojim i svoje generacije, o nasilju i tome šta bi voleo da kažu ovom predstavom u režiji Kokana Mladenovića...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Strah od budućnosti. Strah je jedino dobar kada ga igraš, može da bude inspirativan. Nažalost, mladi ljudi nemaju podršku odraslih. Na njih se gleda kao na decu, a ne kao na buduće doktore, sudije, prvake pozorišta… Moju generaciju motiviše odluka da jednog dana napusti ovu zemlju i da živi u nekoj sredini gde će ih poštovati i gde će stvarati.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Nedovoljna briga porodice i prepuštanje ulici dovodi do, nažalost, budućih nasilnika.

Svako nasilje je opasno i nije dobro. Ja lično,  nisam se susretao sa nasiljem i nisam upoznat sa radom institucija.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Voleo bih da svako veče imamo decu u publici, da shvate da nasiljem ništa neće postići. Takođe bih voleo da se među publikom nađu i odrasli koji su bili skloni nasilju, da nauče nešto iz predstave i da se pokaju. Voleo bih da ova predstava ohrabri žrtve nasilja, da ih ohrabri da se otvore i prijave nasilje. Voleo bih da pričamo posle predstave. Voleo bih...

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Jovan Blešić

Kako smo prohodali...

Istorija je retko kada učiteljica života, uvek se nekako više ispostavi kao mučiteljica, ali u slučaju Pozorišta mladih, ona je važan podsetnik kako je jedan teatar - kroz devet dugih decenija, vaspitavao generacije i generacije mališana, koji su prvu svest o lutkarstvu, sceni, pozorištu uopšte, sticali upravo pod krovom naše kuće.

Ljubljanske veze

Sve je počelo - danas neshatljivo - daleke 1932. godine. Tada smo kao Lukarsko pozorište nastali pri Sokolskom domu, iz Sokolske sekcije lutkara formirane dve godine ranije uz veliku podršku starešina Sokola, dr Vladimira Belajčića i dr Ignjata Pavlasa. Po znanje je, tada u Ljubljanu, delegiran da ide dr Lazar Dragić, kasnije prvi pročelnik Pozorišta lutaka. Ishodište je bio - tečaj lutkarstva.

“Kraljević iz podzemlja”

Iz Ljubljane je potom stigla i prva velika pokretna pozornica, prvih 11 lutaka – marioneta, te delo koje će biti izvedeno. Na pozornici montiranoj u zgradi Matice srpske, u vežbaonici Sokolskog društva, izvedena je prva predstava. Bio je to “Kraljević iz podzemlja”.

Po meri publike

Svoju salu Pozorište lutaka dobilo je 1936. izgradnjom Spomen – doma “Kralj Aleksandar I”, nastalog po projektu uglednog arhitekte Đorđa Tabakovića. Sala je imala 166 mesta, a napravljena je i nova pozornica.

Šezdesetosmaši

Tokom Drugog svetskog rata Pozorište nije radilo. Pretrpelo je veliku štetu: lutke, scenografija, kostimi su uništeni ili ukradeni, ali odmah po završetku rata, doduše uz velike poteškoće, pozorište je ponovo počelo da radi pod imenom Vojvođansko pozorište lutaka. Pozorišna istorija beleži da je pozorištu u pomoć pritekao Žarko Vasiljević, tada upravnik Vojvođanskog narodnog pozorišta. Uskoro je usledila i promena imena u Gradsko pozorište lutaka, a zatim u Pozorište lutaka, da bi 1968. Pozorište dobilo svoj današnji naziv – Pozorište mladih. Šezdesetosmaši, dakle!

Prvaci

Pozorište mladih je prvo lutkarsko pozorište u Srbiji i Vojvodini.

Večernja, kasnije Dramska scena, počela je da radi 1991. godine. Od tada u Pozorištu mladih postoje dve scene: Scena za decu i Dramska scena, a publiku dočekujemo na Velikoj i Maloj sali.

Život i gluma su kod Miloša Macure tesno isprepleteni. Nedavno je završio Akademiju umetnosti i trenutno mu je primarno da se usavrši u svojoj profesiji. Ka tome ga pokreće stalna potreba za istraživanjem i pronalaženjem novog izraza, jer misli da gluma, pa i umetnost uopšte, počivaju na stalnom pokretu i potrazi za novim. Kada se tom osećaju doda muzika, eto savršene baze za porinuće u glumačke pustolovine raznih vrsta. Za ovo kratko vreme otkako se otisnuo sa Akademije shvatio je da u profesionanom životu, za razliku od Akademije koja služi za obuku, nema mnogo prostora za greške. Zapravo nema ga uopšte.

Miloš trenutno igra u dve predstave Pozorišta mladih - “Debela” i “Tri musketara”, u Jugoslovenskom dramskom igra u “Beogradskoj trilogiji” a u Srpskom narodnom u “Ljubavniku”.

Za ovog glumca - dileme nema: strah je parališuća okolnost svega u životu. Govorio je o strahovima svoje generacije, o nasilju koje je proizvelo naše društvo i tome koja bi pitanja o vršnjačkom nasilju voleo da pokrene predstava “Deca Paklene pomorandže” u kojoj igra jednu od uloga...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Strah parališe kreativnost i sumnjam da može biti motivišuće osećanje. Mislim da je strah moje generacije vezan za egzistenciju. Svi su u nekoj jurnjavi za novcem, kojeg nikad dosta, i to je čini mi se glavni motiv delovanja.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Sretao sam se i ništa ne dokazuje da se u budućnosti neću sretati. Teško se može prebroditi ako se živi u društvu koje je oblikovano nasiljem, poput našeg u kojem su zastupljeni svi oblici nasilja, podjednako opasni. Trenuci u kojima nisam pribegao nasilju, oni su moja pobeda nad nasiljem.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Voleo bih da publika sama zaključi o čemu predstava govori.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Dušan Jocić

Trenutno igra u tri pozorišta: dva novosadska i jednom beogradskom. U Pozorištu mladih igra u “Kosi”, a od februara u istom pozorištu u njenom rasporedu mesečnog igranja biće i predstava “Deca Paklene pomorandže”. U Srpskom narodnom igra u “Vešticama iz Salema”, a u Jugoslovenskom dramskom u “Beogradskoj trilogiji” i predstavi “Zagreb-Beograd via Sarajevo”. Uz sve to igra i svoju monodramu “Nina”, gde god je pozovu. 

To je lični pozorišni svet glumice Nikoline Vujević koju u životu i glumi pokreće ljubav i potreba za istraživanjem nepoznatog. Gluma je postala njen životni izbor jer obuhvata mnoge stvari koje je interesuju i za koje je, nada se, nadarena. Kaže da je sklona čestom vraćanju u prošlost, preispitivanju svojih postupaka, pa čak i kajanju, ali da radi na tome da, kako sazreva, i toga bude sve manje. Uči polako da sve ima svoje razloge zašto se desilo na određeni način. Na Akademiji su, na primer, živeli za dan ispita, kada su od sebe davali 200 posto. Tu bi se slava završavala. Danas pak razume koliko je ponavljanje zaista majka znanja. Danas uči da iz igranja u igranje jedne iste predstave sazreva. Danas razume zašto je nekada bolje, a nekada gore. Sve te trenutke, i dobre i loše, za nju najbolje ispoveda, leči i definiše muzika: muzika, muzika i zauvek muzika. Kao i pisanje.

Na temu strahova i nasilja, kao i toga šta će “Deca Paklene pomorandže” Pozorišta mladih govoriti o svetu u kojem živimo, Nikolina kaže...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Strah od neuspeha. Tačnije, strah da neću razviti svoje potencijale. Kod mene je strah uvek bio motivišuće osećanje. Moja generacija se boji da pokaže ranjivost i boji se stidljivosti, koje, da ima više, možda ne bismo svedočili raznim glupostima modernog vremena. Nisam sigurna da nas motivišu iste stvari, toliko se individualno borimo za sopstveno preživljavanje, uporno zaboravljajući našu moć koju imamo samo ukoliko smo udruženi. Najbolji primer toga je apolitičnost mladih ljudi.  Mislim da postoji određena vrsta odvažnosti među mladima, koja se na trenutke, ali samo u ekstremnim situacijama pokaže.

Da li si se srela sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Najmanje sam se srela sa fizičkim nasiljem. Ali psihičkim i emotivnim, jesam nebrojano puta. Ono se može prebroditi, nažalost samo na ličnu inicijativu i uz jaku volju. Društvo ti ne pomaže baš mnogo i podršku najčešće nalazimo samo u sebi samima, što je tužno. Mada, naziru se neki pomaci, ako ništa drugo, bar se mnogo više priča o tome. Mislim da je danas najopasnije sajber nasilje. A moja mala lična pobeda bila je kada sam, nakon dugog emotivnog i psihičkog maltretiranja, skupila snagu i rekla “ne”.

O čemu bi volela da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Volela bih da ova predstava progovori o frustriranosti i izgubljenosti mladih generacija koje svoje ličnosti na društvenim mrežama kriju iza filtera za ulepšavanje, o generacijama kojima nije ponuđeno ništa konrektno za šta bi se uhvatili, pa sebi dopuštaju odsustvo bilo kakve kulture, poštovanja ili griže savesti. Oni žive za petominutnu slavu, njih “smara da se cimaju” za nešto više. S druge strane, takvu generaciju iznedrila je mnogo gora generacija kod koje je sve bilo vrlo radikalno, a opet ništa sa tom radikalnošću nisu postigli jer su razni spoljašnji faktori (poput ratova, raspada države) napravili od njih nezadovoljne i neispunjene ljude, koji su sve to preneli na svoju decu, generaciju koja sada biva ovakva kakva jeste.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Boris Kočiš

Neodoljiv je u “Tri musketara” u Pozorištu mladih. Igra još i u Srpskom narodnom, u Pozorištu „Boško Buha“ i Gradskom pozorištu Bečej. Nažalost, neke od predstava u kojima je igrao ugasila je korona.

Ali činjenica da je tu, da igra, da ima snage i mogućnosti da nešto promeni na bolje, je realna osnova za optimizam. Postoje dani kada u svemu tome uspeva. Ima i onih drugih. Bonus u ovoj priči su dvoje klinaca koji ozbiljno napajaju dušu, doduše umeju i da je isprazne. Ali i opet napune.

Aleksandra Milkovića u životu i glumi pokreće ista stvar - igra. Igra je ujedno razlog što je na drugoj godini prava upisao glumu, iako je razlika u finansijskoj (ne)izvesnosti vrlo evidentna, ali, priznaje na ovom mestu, da nije zažalio ni jednog jedinog dana.

Priznaje ovaj glumac još i to da je do završetka fakulteta, donkihotovski mislio da, ako si dobar đak u osnovnoj školi – moći ćeš da upišeš srednju školu, ako si se trudio i bio dobar đak i u srednjoj školi – upisaćeš fakultet koji želiš i da ćeš, prateći istu logiku, odmah na kraju svojih studija dobiti poziv da negde radiš. Nažalost, stvarnost je mnogo drugačija. Pa ipak, pobeda je u ruci upornog čoveka koji prati svoju strast, jer na tom putu sretne neke divne ljude uz koje želi da raste, razvija se i bude posvećen u svakom procesu, kao u vreme Akademije. Upravo ti – po teoriji Mihalja Čiksentmihaljija - flow trenuci, i ljudi koje srećeš, su istinska životna vrednost.

Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Milković je govorio o nasilju koje predstava tematizuje, o strahu koji je u korenu nasilja, te o tome šta misli da će ova predstava kao ulog staviti pred publiku...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Strahova ima mnogo. Oduvek sam se plašio smrti (kao i svi, verovatno), i onda sam nekako odlučio da o tome ne razmišljam. Možda to nije najbolje rešenje, ali sam uspeo da me taj strah ne blokira. S druge strane, nisam tačno siguran šta je danas generacijski strah. Nisam siguran više tačno ni kojoj generaciji pripadam. Mislim da su strahovi uvek isti, samo su načini na koje se borimo drugačiji. Strah od usamljenosti je uvek prisutan, samo je odskoro rešenje tog problema u broju pratilaca na društvenim mrežama. A koliko je to ozbiljno i koliko mladima danas znači – vidimo kroz crnu hroniku. Što se tiče hrabrosti, mislim da nje ima, nikad nam je nije manjkalo, mada mislim da su nam relativizovane vrednosti za koje tu hrabrost treba da pokažemo. Ako relativizujemo šta je pravedno, na primer, ili predstavimo nepravdu kao pravdu – hrabrost trošimo na neistomišljenike, a ne na pravdu.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Mislim da se svaki dan sretnemo sa nekom vrstom fizičkog ili psihičkog nasilja, i jako je teško izvojevati pobedu i naći utočište. Očigledan primer su prijave žrtava zlostavljanja koje se relativizuju na svakom koraku, zbog jednog (takođe nepotvrđenog rekla-kazala) primera gde je muškarac bio “nepravedno” optužen. I svaka vrsta nasilja je opasna, mislim da ne treba praviti razliku u nivoima i vrstama nasilja.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Upravo o nasilju, posebno o tom “ničim izazvanom nasilju” koje nam je servirano, jer je uvek „dobro“ kad ste s nekim u sukobu, u ratu, da nekoga mrzite i da vas neko mrzi, jer je mržnjom jako lako manipulisati. I ono što je najgore jeste upravo to da nasilje koje treba da bude sankcionisano i kažnjeno kao nepoželjno društveno ponašanje – to ne bude. Naprotiv, žrtve su bile te koje su izazvale, našle se na pogrešnom mestu ili ustale protiv nasilja. Naravno, naša je želja da ovakvo ponašanje razotkrijemo i vratimo ga u okvir neprihvatljivog. Za svakog pojedinca u predstavi i za svakog pojedinca u publici.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Dušan Jocić

Odrastao je u glumačkoj porodici, zato oseća kao da je rastao u pozorištu. Nikad nije imao ni gram sumnje da li će se baviti glumom, nimalo kajanja što se glume tiče, kaže glumac Stefan Ostojić koji igra u pozorištima u Kikindi, Kraljevu, Novom Sadu i Subotici.

U svemu što radi, najviše ga pokreće kreativnost. Najčešće je to neka luda, apsurdna ideja ili vrlo netipičan ugao posmatranja. Uzbuđenje koje odlično napaja njegovu dušu je improvizacija, a strah od greške na sceni mu je nešto vrlo uzbudljivo i zanimljivo. Baš zato je improvizacija nešto čime se rado bavi, što istražuje, tražeći uvek neku zgodnu priliku da je pokaže.

Smatra da je pozorište kao ustanova nešto potpuno drugačije od onog što studenti zamišljaju i očekuju od njega. Istina je da je retka tolika posvećenost u pozorištu kolika je bila na Akademiji. To je prosto nešto što studentima često teško padne, njemu - priznaje, jeste.

Govoreći o radu na “Deci Paklene pomorandže”, Ostojić se osvrnuo na teme straha i nasilja, uvek usko i blisko povezane, kao i na sve ono o čemu će govoriti ova predstava...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Najveći mi je strah sramota. Bezbroj puta sam sanjao kako sam na sceni i ne znam tekst. To mi je najčešća noćna mora. Mlade danas, po mom mišljenju, najviše plaši dosada. Prezasićeni smo informacijama koje se trpaju u “sadržaj” na internetu, bez ikakvog filtera. Nekoliko sati bez mobilnog telefona zna da probudi paniku, nekoliko dana bez interneta... Da ne pominjem. Čini mi se da su mladi ipak sigurni u sebe, da čak - i kad ne znamo šta želimo - sigurni smo u to.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Nasilje se danas među mladima najviše javlja na nekom psihičkom nivou. Tortura kroz koju deca prolaze u školi je ozbiljna, nekad deluje čak i neminovna. Najopasnije je nasilje koje se propagira na internetu (YouTube, Facebook...) jer utiče na mlade ljude koji nemaju toliko otvoren odnos sa roditeljima, pa ostanu sami u svom problemu.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Voleo bih da pokaže kako se društvo odnosi prema žrtvi, a kako prema nasilniku. Da li možemo sa tim nasilnikom, čije ponašanje ne odobravamo, da se složimo oko nekih stvari? Kako možemo bolje razumeti te ljude koji zaista misle da nemaju drugu opciju?

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Mila Pejić

Februar počinjemo "Potragom za plavim zecom", posle koje sledi "Anđeoska bajka". "Ko je rekao mjau?" i "Kako je otkriveno letenje?", pitanja su za razmišljanje... Odgovor možda ima "Ježić Žožo".

Usred februara - slavimo 90 rođendan! Onda sledi jedna ,"Uspavana lepotica" koju budimo "Veselim muzičarima". Odmah potom stiže "Mala vila" kao spona do još jedne pakleno dobre premijere - "Paklene pomorandže".

Čekamo vas... 

Umetnost u svakom smislu te reči: bilo da su to gluma, pozorište ili film, muzika, poezija ili proza, slikarstvo, vajarstvo, ples… Ništa glumačku dušu Alekse Ilića ne napaja više od beskrajnog sveta umetnosti, plus neko slušanje ili čitanje o svemiru, okeanima, istoriji ili psihologiji.

Kaže da ga u životu, kao i u glumu najviše pokreće strast: strast prema nepoznatom, prema novom danu, izazovu, prema ljudima koje voli i koje ne voli… Strast je, čini mu se, pokretač svih ljudi. Čovek bez strasti prazan je čovek. Zato svi treba da je nađemo u sebi, jer je svi imamo. Kada strast nadjača sumnju, onda će nadanje i stremljenje biti daleko veće od kajanja, kaže Aleksa.

Glumac Ilić zaposlen je u Pozorištu mladih. “Kosa”, “Tri musketara”, “Zaljubljivanje”, “Na vukovom tragu”, “Devojčica sa šibicama” samo su neke od predstava u kojima igra. Na malim ekranima publika ga gled u nizu serija: “Klan”, “Kljun”, “The Outpost”, “Beležnica profesora Miškovića”,  “Mama i tata se igraju rata”, a uskoro i u novom filmu “Heroji Halijarda”.

Od vremena akademije do danas, iz iskustva je naučio da su za glumu neke stvari bitnije, a neke manje važne, dok su na Akademiji sve bile najvažnije: svaki postupak, pogled, svaka reč koja se pročita ili izgovori. Drugačiji je odnos prema radu i vremenu. I dok se na Akademiji previše brinulo o detaljima, radilo na svakoj sitnici, svaki proces se brusio do savršenstva – a vreme je to dopuštalo, u profesionalnom svetu je bar šest-sedam puta manje vremena za brušenje. Uprkos tome, glumac i dalje nastoji da sve uradi maksimalno dobro.

Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Aleksa je otkrio kako razmišlja o strahovima - svojim i svoje generacije, kako se bori protiv nasilja, te šta bi predstava koju spremaju u Pozorištu mladih sa Kokanom Mladenovićem morala da kaže o svetu u kojem živimo...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Usamljenost. Čini mi se da je to veoma učestali strah kod ljudi, a svaki strah može da bude i motivišući i destruktivan – sve zavisi koliko se bojimo tog straha. Mislim da je upravo usamljenost najveći strah moje generacije, i mlađih od mene. Stavljamo se u fioke i kutije, etiketiramo se čak i onda kada ne želimo da budemo etiketirani. Samo ne želimo da smo usamljeni. Potrebno nam je da nas neko potapše po ramenu i kaže: “Haj'mo zajedno!”. I upravo to motiviše generaciju – zajedništvo. A zajednica može biti hrabra samo ako svako ima misli, mozak i stav za sebe, a da se i dalje svi drže zajedno.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Svi se srećemo sa nasiljem svakog dana, iako nekada nismo svesni toga. Najčešće nasilje danas je “sajber” nasilje, tj nasilje preko interneta. Najlakše je pumpati mišiće iza ekrana kada niko ne zna ko si, šta si, a još važnije - koliki - si čovek, i to ne mislim fizički.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Mislim da može da progovori o mnogo toga, ali evo i nečeg konkretnog, a to je – izbor. Voleo bih da se bavimo ljudskim izborima. Zašto neko bira da bude nasilnik, zao, dželat ili “vaspitač” drugih ljudi? Šta je to u mozgu što nekoga natera da podigne ruku, nogu ili palicu na nekoga i “ubije boga” u njemu? Da li ta osoba bira da nema empatiju, ili pak ne razmišlja u tom pravcu uopšte? Izbori me zanimaju.

Snežana Miletić

Foto: Mila Pejić

Koliko poštujemo svoje heroje? Zašto su oni još jedan razlog da se razvrstavamo na "ove" i "one"? Zašto, npr, u slučaju Đoković insistiramo na ličnim slobodama, a istovremeno preziremo Anu Ivanović  "jer je udata za Nemca"? O tome se govorilo u najnovijoj emisiji "Dokument" RTV Vojvodine, u kojoj je jedan od sagovornika bio naš glumac Danilo Milovanović.

Hvala RTV-u i urednici emisije Eržiki Pap Reljin.

Link

Odmalena je želela da postane glumica. Pozorište i gluma ušli su u njen život veoma rano i formirale je u ličnost kakva je danas. Ljubav i istina, i u poslu i u životu, to je ono što pokreće glumicu Kristinu Savkov. I to se vidi u svim predstavama u kojima igra u Pozorištu mladih: srčano, posvećeno i odgovorno. Videće se sve to i na filmu i na TV, samo da te nove prilike stignu, a glumica ih, priznaje, čeka s nestrpljenjem.

Na njenom putu odrastanja - otkriva - bilo je nekoliko ljudi koji su joj preneli svoju strast i ljubav prema umetnosti i nikada se, pa ni danas, nije dvoumila oko toga da li je gluma pravi izbor za nju. Već na početku karijere i života vidi da ništa nije idealno, da kvantitet ima prednost nad kvalitetom, ali misli da je borba neprestana kakvim god poslom da se baviš. Na to ih je, kao klasu, upozoravala i njihova profesorka Jasna Đuričić koja, kaže Kristina, nije birala reči u opisivanju onoga što ih čeka posle studija. Na tome joj je Kristina zahvalna.

A da bude najbolja u onome što je izabrala za svoj životni poziv, Kristina Savkov kaže da pomažu putovanja, sitni užici poput šetnje, filmova, druženja - odskoro i bend „Šlagvort“ u kojem su većim delom njene kolege iz Pozorišta mladih. Bend je nastao spontano, spojile su ih muzika i dobra energija i sada već imaju ozbiljne i razne planove u kontekstu muzike i publike.

Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Kristina je govorila o strahovima - svojim i svoje generacije, o nasilju i tome šta bi volela da ova predstava pokrene u publici...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Ekipa glumaca mlađih od mene, koji su nedavno završili ili završavaju akademiju, je vrlo hrabra, sa stavom. Nekoliko njih je i u podeli naše nove predstave. Mnogo me to raduje i nadam se otvara prilike za promene. Svi smo prepuni strahova, samo je stvar lične snage da li ćemo dozvoliti da nas savladaju, ili ćemo ih iskoristiti u borbi protiv njih samih.

Da li si se srela sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Lično nisam. Prošle godine smo u Pozorištu mladih radili predstavu „Devojčica sa šibicama“, koja govori o deci sa ulice koja su izložena, između ostalog, i nasilju. Tada sam saznala frapantne podatke o tome koliko je malo zabeleženih slučajeva nasilja u Srbiji i shvatila koliko su ti ljudi nevidljivi, te kako sistem nedovoljno pažnje posvećuje tom problemu. Naš doprinos i mali korak na dugačkom putu neke promene bio bi da, kada smo svedoci bilo kakve vrste povrede ljudskih prava,  kontaktiramo policiju. Kada se broj poziva podigne na n-ti, nadamo se da će sistem morati da se pozabavi problemom. Ta hrabrost minimalno je što svako od nas može da učini.

O čemu bi volela da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Smatram da koren ovog problema uglavnom leži u porodici. Živimo strašno brzo. Nemamo vremena ni za šta, pa ni za svoju decu. Ona odrastaju sama, bez dovoljne količine ljubavi, a u želji da budu kao svoji roditelji, deca kao model ponašanja. ili preuzimaju roditeljske frustracije, ili odlaze u drugu krajnost. Ova predstava se bavi mladim ljudima koji još uvek nisu formirane ličnosti, a koji iz svojih nesigurnosti, trauma, loše kanalisanih emocija, čine nažao drugima ne bi li se oni, bar na trenutak, osetili bolje. Što se sankcija tiče, nebrojeno puta smo bili svedoci činjenice da kazne za počinjen zločin nisu jednake za sve. Nadam se da ćemo pronaći dobar jezik predstave, posle koje će mladi, kojima je pre svega namenjena, nešto zaključiti i da će ona biti povod za kostruktivne debate sa svojim društvom i roditeljima.

Snežana Miletić

Fotografija: Snežana Velimirović

Mihajlo Nestorović, direktor Pozorišta mladih bio je gost emisije "Dokument" RTV-a.

Tema emisije naslovljene "Julijanci i gregorijanci" bila je proslava pravoslavne nove godine.

Hvala urednici emisije Eržiki Pap Reljin.

"Dokument" RTV

Mlada glumica Nikolina Vujević, koja je deo ekipe "Paklene pomorandže", pričala je za TV dodatak lista "Dnevnik" o radu na ovoj predstavi i nedavnom uskakanju u "Kosu" koje je izvela za rekordnih pet sati pripreme.

Hvala urednici TV dodatka Snežani Milanović.

Predstava "Deca Paklene pomorandže" u režiji Kokana Mladenovića premijerno će biti izvedena u Pozorištu mladih, 27. februara, od 19.30.

Dramaturškinja predstave je Nina Plavanjac. Scenografkinja Marija Kalabić, kostimografkinja Marina Sremac/asistent Sava Stefanović, a kompozitor Marko Grubić. Predstava je inspirisana delom "Paklena pomorandža" Entonija Bardžisa.

"Deca Paklene pomorandže" istražuju izvore, razloge i povode nasilja među decom danas. Činjenica da su nam deca sve agresivnija i surovija jedni prema drugima, da na neshvatljivo maštovite načine ponižavaju jedni druge, te da se beskrupulozno targetiraju, kako u stvarnom, tako i u virtuelnom svetu, mora postati top tema za iznalaženje rešenja koje bi pomoglo da društvenu klimu promenimo u korist svojih potomaka.

Jer, svi smo krivi: porodica, poljuljani sistem vrednosti, sistem obrazovanja, društveno-politička klima u zemlji, mediji koji normalizuju nasilje... Dosta smo pričali, vreme je da se najzad upristojimo...

U predstavi igraju: Kristina Savkov, Nikolina Vujević, Anica Petrović, Danilo Milovanović, Aleksa Ilić, Darko Radojević, Miloš Macura, Aleksandar Milković, Nenad J. Popović i Stefan Ostojić.

Projekat se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Dramaturškinja Nina Plavanjac o radu na „Deci Paklene pomorandže“

Budućnost je sada, u rukama mladih predatora

„Entoni Bardžis svoj roman „Paklena pomorandža“ piše nakon traumatičnog iskustva, napada mladih delinkvenata na njegovu trudnu ženu, u strahu od budućnosti koja dolazi i surovosti koju će doneti. Ipak, tinejdžerske bande u ovoj knjizi jesu zverski primeri patologije, izuzeci od pravila, jedna trula jabuka u buretu. U trenutku kada stvaramo „Decu Paklene pomorandže“, trulež je odavno ispunila celo bure, budućnost od koje je Baržis strepeo je sadašnjost koju živimo, a patologija nije pretnja za sistem – patologija jeste sistem.

Aleksova banda je brojnija nego ikad. Ona nije proizvod izolovanih slučajeva psihopatije, već je direktan proizvod izopačenosti svih institucija koje decu podižu i okružuju – raspadnute porodice, neposvećene škole, nezainteresovanih socijalnih ustanova, okrutne policije, nepravednog sudstva, nepostojećih ustanova za rehabilitaciju.

Iz ovog surovog sveta potekla su surova deca, koja zapravo nikad nisu ni imala priliku da budu deca. Odlučili su da u svoje ruke uzmu svoju budućnost, koja im je još na rođenju oduzeta. Ispod njihove prividne anarhije, krije se pažljivo razređen osvetnički sistem onih koji su od malih nogu zakinuti i ugnjetavani. To su deca koja odrastaju svesna da su ljudi koji upravljaju svetom kao lutkarskom predstavom – predatori, i učiniće bilo šta da se na njih ugledaju i nikada ne postanu plen kao svoji potlačeni, pasivni roditelji. Naučeni su da je humanost slabost zbog koje se ostaje bez glave, i neće napraviti tu grešku da je sebi dopuste. A za svoju brutalnost nagrađuje ih sam sistem u čijem je interesu štancovanje malih gladnih zveri koje preživljavaju, a ne žive.

E to je pravi horor-šou.“

Autor fotografije Nine Plavanjac (dole levo): Lazar Vranić

O predstavi "Zeniteum", za regiinalni portal za kulturu SEEcult, govorile su Neda Danilović i Slavica Vučetić, naše glumice koje su učestvovale u ceremoniji otvaranja Evropske prestonice kulture 13. januara u Novom Sadu.

Bilo je reči o tome kako je nastao ovaj performans, kao i šta on znači za njih lično i za Novi Sad.

Hvala uredništvu portala SEEcult. 

Link

Dobro došli! 

Kad si mlad glumac pa ti na početku tvog profesionalnog života iskrsne izazov kakav je poziv da za samo nekoliko sati “uskočiš” u jednu od glavnih uloga u nekoj predstavi, možeš biti samo, ili kukavica i reći “ne”, ili biti ludo hrabar i pristati: naučiti ulogu, tekst, songove, mizanscen, sve za jedva pet sati i stati na scenu pred puno gledalište.

Mlada glumica Nikolina Vujević bila je uprava ludo hrabra kada je pristala da zameni koleginicu koja nije uspela da dođe iz Budimpešte u Novi Sad i odigra svoju ulogu. Za samo pet sati, na putu od Petrovca na Mlavi, gde se zadesila, do Novog Sada naučila je sve o novosadskoj “Kosi”, o Šili u čiju je kožu te večeri trebalo da uskoči. Šilu je odigrala tako da publika, ne samo da uopšte nije primetila da je u toj ulozi nova, već ju je nagradila snažnim aplauzom. Posle - srećna, ohrabrena komplimentima kolega i naoružana osmesima svih iz tehičke ekipe, koji su sa temperaturom vojne vežbe uoči izbijanja kakvog hladnoratovskog sukoba na Nagorno Karabahu, pratili celu predstavu i disali zajedno sa njom, Nikolina Vujević mogla je da odahne...

Evo priče o tom danu izazova, ali i o tome kako mlada glumica razmišlja o glumi i pozorištu i kako bi ubuduće da se kroz taj svoj svet kreće...

Ko si ti Nikolina Vujević, šta te je dovelo na pozorišnu scenu, šta si na njoj našla, u kakvog te je čoveka na pragu tvog profesionalnog života napravila?

“Ko sam ja” je pitanje koje me je u 23. godini života navelo da sama napravim monodramu koja se, i zove “Nina” sa velikim znakom pitanja? Oduvek sam znala šta želim i kako želim, samo mi je nedostajalo malo više samopouzdanja. Upravo rad na autorskom projektu me je i doveo ovde gde sam sada, a nalazim se na čvrstom temelju svoje glumačke karijere koju sam pošela da gradim u pozorištu, sa nekoliko divnih predstava iza sebe, sa vrlo značajnim nagradama i, ako sve bude kako treba, šest predstava na repertoaru u predstojećoj godini, u tri različita pozorišta. Sa 23 godine nisam imala ništa od toga i pitala sam se ko sam i ka čemu stremim, a sada imam 25, tako da sam vrlo zadovoljna tempom kojim napredujem i osvešćujem sebe kao umetnika, ali pre svega čoveka.

Kakve su tvoje pozorišne veze sa Pozorištem mladih, a kakve sa drugim pozorištima?

Moja veza sa Pozorištem mladih počela je relativno skoro. Proteklog maja pozvala sam direktora Mihajla Nestorovića i pitala da li mogu na Maloj sceni da odigram svoju monodramu. Rekla sam mu da imam spremljen snimak predstave ukoliko mi ne veruje da je predstava dobra. Na to se on nasmejao i rekao da ću dobiti priliku i da pustim publiku da proceni da li je predstava dobra ili ne. Nažalost to igranje još uvek nikako da se desi zbog mojih privatnih obaveza, ali već nekoliko meseci kasnije našla sam se među 10 odabranih mladih glumaca koji će sarađivati sa Kokanom Mladenovićem na predstavi “Paklena pomorandaža”.

Druga moja jako važna veza jeste sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem, u kome sam provela sigurno najviše vremena prošle godine i naučila mnogo toga, jer sam završivši jedan projekat vrlo brzo ušla i u drugi. Tamo igram ,”Beogradsku trilogiju”, u reziji Ivana Vanje Alača i “Zagreb-Beograd via Sarajevo”, Gorčina Stojanovića. Tu je i Srpsko narodno pozorište u kojem uspešno “veštičarim” već nekoliko godina u predstavi Nikite Milivojevića “,Veštice iz Salema”, a tu je i Ujvideki Szinhaz u kojem sam premijerno izvela svoju monodramu. Sve su to vrlo čvrste i stabilne veze koje će, nadam se, opstati još dugo jer su to sve dobre predstave koje zaista želim da igram još mnogo godina.

Šta se desilo u Pozorištu mladih 28. decembra?

Tog 28. decembra, ja sam se probudila vrlo mamurna u Petrovcu na Mlavi, jer je pretodne večeri moja najbolja drugarica slavila rođendan. Bila sam presrećna što konačno nakon vrlo radne godine ne moram da žurim nigde, što mogu da se otreznim k'o čovek i da uživam sa prijateljima, ali avaj...

Mihajlo Nestorović sada zove mene i pita me da li sam spremna da uskočim u mjuzikl “,Kosa”, u jednu o glavnih uloga za svega pet sati, na šta ja odmah odgovaram da nema šanse, ali mi on vrlo pametno ostavlja pola sata za razmišljanje. A kada meni daš vreme za razmišljanje, jedino što može da se desi jeste da krenem sebe da krivim kako nisam dovoljno hrabra i kako je ovo sigurno životni izazov koji ću zauvek pamtiti, i kako ću se kajati ako odbijem. Krenula sam momentalno za Novi Sad, a ostalo je istorija i neka drugi o tome pripovedaju...

Uvek je teško biti početnik, ma kako talentovan bio. A kad se početak poklopi sa situacijom kakva je pandemija, šta mlad čovek onda misli, kakva ga vrsta nemira obuzima?

Ne znam šta je obuzimalo druge mlade ljude, ali meni je pandemija samo pogoršala stanje u kome sam se donekle već nalazila. U trenutku kada nam saopštavaju da se sve zatvara i da život na neki način staje, ja završavam Akademiju, pišem svoju monodramu, idem kod psihoterapeuta, prejedam se slatkišima i čvrsto verujem da želim i mogu da budem bolje. Bile su to jako teške dve godine u mom ličnom razvoju, a karijera je tek trebalo da počne. Zato sada kada se osvrnem na to, jako sam ponosna na sebe što sam istrajala i samoj sebi stvorila prilike kakve imam sada.

Koje te teme u životu zanimaju, šta bi tematski na sceni radila? Bavi li se naše pozorište onim što su suštinske teme našeg društva?

Mene interesuje toliko toga, ali sve se na kraju svede na prostog čoveka sa svim njegovim manama, vrlinama i emocijama koje najiskrenije možeš da doživiš upravo u pozorištu. Volim spektakl, performans, muziku i ples, ali u isto vreme volim kamerne scene na kojima sam gledala neke od najboljih predstava i doživela ih na najličniji način. Recimo da me najviše interesuje kabaretsko pozorište, koje već dugo nije prisutno na našoj sceni, koje i, kada se desi, poprimi oblik neke lake zabave sa jako lošim humorom uz čašu vina. Ono što radim na sceni, mora i privatno da me dotiče, ja ovo ne mogu da gledam samo kao posao. Imam želju da kao umetnik utičem na ljude i pokušam da menjam stvari, osećam to kao svoju misiju. Trenutno, igrajući svoju monodramu, uticala sam na mnoge mlade ljude da progovore o svojim strahovima, nesigurnostima, anksioznosti i depresiji, pa bih mogla reći da me trenutno psihologija najviše interesuje.

Uvek je lepo primetiti kad glumac ima dobru dikciju. Nije česta na našim scenama, ni u regionu. A to je osnovni alat. Koji je još ključan koji ti je dat u ruke na Akademiji?

Na dikciji se mnogo radilo. Smatram da je govor najvažnija stvar kod jednog glumca, o tome najbolje svedoče čuvene radio drame, kao i pesme koje su recitovali naši vrhunski glumci. Nama je na Akademiji ponuđeno mnogo alata, ali je rad isključivo na tebi i ja sam već nakon prvog kolokvijuma iz glume, kada su mi svi rekli kako sam prava Sremica, u svakom smislu (smeh) shvatila šta mi je činiti. Mnogo sam stvari otkrila kod sebe tokom studija, ali moram priznati da sam na tome isključivo nastavila sama da radim, recimo na pokretu i pevanju.

Kaži mi šta čitaš, reći ću ti ko si? Čitaju li mladi glumci, osim onog što moraju, stižu li da pročitaju npr. Darka Cvijetića, Radmilu Petrović, Milenu Marković, Aleksandra Hemona, Enesa Halilovića? Šta mislite uči li danas iko više čitajući ili svi misle da sve znaju? Šta misliš da ti ne znaš?

Ja mislim da čitaju, ali sam gotovo sigurna da im malo šta u ovom brzom vremenu drži pažnju. Biću iskrena, pa ću reći da i sama imam problem sa tim. Danas se citiraju citati sa interneta, a ne odlomci iz knjiga. Ono što mene uvek drži budnom jeste poezija, u poslednje vreme divna Vitomirka Trebovac i Mehmed Begić, a trudim se i sama da napisem ponekad nešto, kad baš osetim potrebu, to mi jako prija. Još kad skupim hrabrosti pa to i objavim, ili podelim sa nekim dragim ljudima, potpuno je oslobađajuće.

Ne volim ljude koji misle da sve znaju, a kamoli one koji se pretvaraju da sve znaju, a ne znaju ništa. Ni sama ne volim sve da znam, ali u domenu svojih interesovanja radim na tome da stalno nesto novo saznajem i otkrivam. Evo baš sam danas razmišljala o tome kako ne znam ništa o biljkama, a ambiciozno pokušavam da ih gajim u stanu, i pričam ljudima kako obožavam biljke, mislim da je to malo licemerno (smeh).

Snežana Miletić