ponedeljak, 21 februar 2022 13:37

Darko Radojević: A da sada malo delamo, jer previše pričamo?

Pozorišna azbuka i abeceda Darka Radojevića za sada izgleda ovako: u Pozorištu mladih, čiji je član od prošle godine, igra u „Kosi”, u „Tri musketara”, “Putovanju sa Svetim Savom” i u predstavi “Novogodišnji rokenrol za decu”, a u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra u predstavi “Beogradska trilogija”.

I na scenama na kojima igra, i u životu uopšte, pokreće ga ljubav, ona čista, bez ikakvog interesa. Glumu, a pre svega pozorište, birao je, kaže, zbog mogućnosti uspostavljanja duhovne komunikacije sa samim sobom i društvom u kojem živi. Svedoci smo vremena u kojem istinska duhovna komunikacija iščezava. Sve više postajemo usamljeni pojedinci potrošačkog društva. Sve vrednosti pripadaju nekom uređenom menadžmentu i čovek u takvoj atmosferi postaje samo statistički broj, kaže Darko.

Na drugoj strani je pozorišni čin – predstava, koji formira poseban, svečani, trenutak duhovne komunikacije u kontaktu između gledališta i scene. Taj trenutak nudi mogućnost istinskog duhovnog dijaloga i zahteva prisutnost svakog pojedinaca koji želi da učestvuje u toj komunikaciji. Upravo ta prisutnost je ono što intrigira glumačku ličnost Darka Radojevića. Glumac na ovom mestu kaže da mi danas, zarobljeni egzistencijalnim pitanjima, robujemo sopstvenom preživljavanju koje nam oduzima vreme, a samim tim i mogućnost da se bavimo onim što volimo. Zato je naša prisutnost razapeta između “moram” I “volim”. U tom smislu, njegova glumačka nadanja i želje su veća od bilo kakvog kajanja. Na tom putu vodi ga strast koja proizvodi ljubav.

U međuvremenu, naučio je da razlikuje prioritete i da pravi izbore. Naučio je i značaj pravljenja izbora. Akademija, za koju kaže da je “mašina za obrazovanje”, samo zatrpava studenta zadacima da bi podigla nivo njegovog obrazovanja i popunila bodovnu listu, ali ne i da bi suštinski formirala i obrazovala ličnost studenta. Zato je, priznaje, neke zadatke radio posvećeno, a neke tek da bi sakupio bodove. U realnom glumačkom životu, od krucijalnog značaja je da glumac zna da napravi dobar izbor i postavi jasne prioritete, jer će u budućnosti oni formirati i obrazovati njegovu glumačku ličnost. Tome ih nisu učili u školi, primećuje.

Povodom stvaranja predstave “Deca Paklene pomorandže”, Darko Radojević je govorio o strahovima i nasilju, te o tome šta bi da “Deca” kažu urbi et orbi...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Najveći strah mi je da ne izgubim veru u ljubav, ljude i plemenite vrednosti. Atmosfera o kojoj sam govorio sve više primorava pojedinca da se zatvori u svoj “kavez” i da vodi brigu o samom sebi, što ga čini sebičnim. U ovom smislu, moj strah bi trebalo da ima motivišuće dejstvo, jer nagoni na borbu protiv te atmosfere koja sada već vlada na globalnom nivou. Što se tiče generacije kojoj pripadam, mislim da je većinski indiferentna u odnosu na realan život i da je više posvećena izgradnji virtuelnog života koji ima izvrnute i pogrešne uzore i vrednosti. Teško je definisati strahove i ono što motiviše moju generaciju sve dok se ne izgradi taj „novi svet“. Pojmovi kao što su: hrabrost, odvažnost i petlja takođe ostaju zarobljeni u pomenutoj indiferentnosti prema realnom životu i mislim da ćemo biti svedoci kreiranja novih definicija datih pojmova u virtuelnom svetu.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Prva asocijacija koja mi se javlja na samu pomisao na nasilje - je fizičko nasilje. Da, susreo sam se i sa tim vidom nasilja, ali ono što je daleko zanimljivije danas za posmatranje jeste mentalno nasilje koje dolazi putem interneta i u kome učestvujemo svi – ujedno i kao žrtve, i kao nasilnici, a sve svrsishodno kapitalizmu. Bombardovanje naših mozgova raznim informacijama za koje više ne znamo ni da li su istinite ili ne (jer nije ni važno) ima za cilj samo jedno: da privuče našu pažnju u što širem opsegu kako bi porasla prodaja proizvoda/usluga. Tako uhvatim sebe kako prelazim kilometre na nekoj blentavoj telefonskoj aplikaciji, a da i sam više ne znam šta tražim. To je pravo nasilje marketinga nad čovekom. Zatim, šaljemo i primamo bezbroj poruka putem telefona – što korisnih, što iz šale (a neupotrebljivih) i na taj način maltretiramo i bivamo maltretirani, a da pri tom nismo ni osetili prisustvo druge osobe. Neretko se dešava da se, ukoliko ne dobijemo povratnu informaciju istog trenutka, zapitamo: Šta mu je? Da li sam ga povredio? Da li on i zašto ne gleda telefon? Da li je živ? ..... Otvore se razna pitanja koja počnu da maltretiraju nas same, dok čovek možda jednostavno spava ili ne želi da se javi na telefon kako bi napravio pauzu od korišćenja istog. Po mom mišljenju, ovo je najopasniji vid nasilja današnjice jer tu postoji još jedna stvar, a to je da mi uživamo u ovom nasilju i sa mnogo radosti mu pristupamo (korišćenju interneta). Zapravo, pun potencijal ovog nasilja osetićemo u budućnosti, kada se tehnologija bude još razvila. Moja mala pobeda nad ovim marketing nasiljem biće kada se distanciram i prestanem da budem učesnik opisanog nasilja. Da li je to moguće? Videćemo...

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Voleo bih da naša predstava pre svega razume, obradi i predstavi upravo mehanizme nasilja koji se nalaze u društvu i čiji smo autori i svedoci. Ukoliko to predstava postigne, ne verujem da će imati šta mnogo da se kaže nakon nje, jer od nasilja koje nas okružuje diže se kosa na glavi. Voleo bih i da to ponovno shvatanje i razumevanje nasilja podstakne na promenu, podstakne na dejstvo, jer previše pričamo.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Dušan Jocić

Don't have an account yet? Register Now!

Sign in to your account