sreda, 16 februar 2022 18:42

Danilo Milovanović: Možemo li pokušati da ne pristajemo na koješta?

Pozorišne koordinate u kojima se trenutno kreće glumac Danilo Milovanović su: “Kosa”, “Evgenije Onjegin”, “39 stepenika”, “Tri musketara”, “Devojčica sa šibicama”, “Razgovori u četiri oka”, “Kad sam bio garav”... u Pozorištu mladih, plus “Nebeski odred”, “Amateri” i “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”- u Srpskom narodnom. Ima ga i na filmskim meridijanima, u filmovima: “Drava se ne predaje” i “Galaksija – računar koji je odbio da umre”, a od ove godine u njegovoj biografiji je i jedna serija - “Blok 27”.

 

Glumački poziv izabrao je, kaže, jer mu gluma pomaže da razume ljude, njihove želje, strahove, nadanja, motive, ciljeve, a životno iskustvo pomaže mu da svaki naredni lik kojim se bavi bude istinitiji i verodostojniji. Gluma je postala njegov životni izbor zato što je scena mesto na kojem se oseća najsigurnije. Nikada se nije pokajao što je krenuo tim putem. Dodaje, da nije uspeo da upiše glumu, bavio bi se svetskim jezicima. Srećom, kada ju je upisao, ona je postala jedini mogući životni put za njega.

 

Mimo glume, njegovu dušu napajaju bliski ljudi koje voli, dobra knjiga, serija ili film. Strast mu je otkrivanje muzike na austrijskom radiju FM4 ili Radio “Gardenu”. Voli još klizanje i molki (finsko boćanje) koje već dve sezone igra sa svojim društvom. Iznad i pre svega, dobro pozorište. Za njega to su novosadske predstave “Veštice iz Salema”, “Upotreba čoveka” i “Ko je ubio Dženis Džoplin?” te subotički “Kus petlić”.

 

Zbog obeveza, kaže, teško stiže da vidi sve što želi. Iz istog razloga na lageru mu je još dosta neodgledanih predstava, serija i filmova, kao i nepročitanih knjiga. Uvek rado preporučuje “4 3 2 1” Pola Ostera, Kunderinu “Nepodnošljivu lakoću postojanja” i “Komo” Srđana Valjarevića. Otkriva da je ovih dana na potezu: zbirka poezije “Vodič kroz požare” Ognjenke Lakićević - rimejk serije "Scene iz braka” u režiji fascinantnog Hagaija Levija, dok je njegov muzički guillty pleasure  rok-pop kombinacija bendova “The National” i “L’Imperatrice”.

 

Što se današnje plovidbe profesionanim glumačkim životom tiče, Danilo kaže da je jedna od najboljih lekcija koje je dobio na Akademiji svest o tome da mora neprekidno da uči, vrednuje sebe i svoj rad, da ne pristaje da radi bilo šta samo da bi bio viđen. Takođe i da čuva svoj integritet i da se ne prodaje. Naučio je, dodaje, da je iskustvo važan sastojak glume, kako scensko, tako i životno.

 

U kontekstu “Dece Paklene pomorandže” govorio je o strahu kao jednoj od najaktivnih tekovina i ovog našeg društva, strahu koji rađa nasilje i strahu koji je proizvod nasilja, ali i o tome da li je sam proživeo neku vrstu nasilja i šta bi voleo da kaže predstava koja govori o vršnjačkom nasilju...

 

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

 

Moj najveći strah je da nasilje, korumpiranost, kriminal, vulgarnost i primitivizam ostanu ono što pokreće ovu zemlju. Imam strah da se ovde nikada ništa neće promeniti, da će biti samo još gore, a da moja generacija ima samo jedan jedini izlaz: da ode. Moju generaciju motivišu državljanstva i pasoši drugih država, masteri i doktorske studije u inostranstvu. Hrabrost, odvažnost i petlja su nepoželjni danas. Bojim se da to ne postanu i dobrota, poštenje, čast, etika i moral. Nadam se da postoji, kako je to Lenski rekao „...božansko pleme koje će najednom sve da nas obasja i svima će nam dati sreću, svima. To su umetnici, pisci, pesnici, glumci, filozofi...“.

 

Da li si se sreo s nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

 

S nasiljem se susrećemo svakoga dana. Fizičkim, verbalnim, nasiljem na internetu, itd. Dokle god institucije budu tolerisale nasilje, dokle god država bude podsticala nasilje, dokle god mi kao pojedinci ne budemo reagovali protiv bilo kog vida nasilja, s njim ćemo se susretati svakog dana i to će nam biti normalno. Međutim, još više se bojim trenutka kada nasilje bude počelo da susreće sve nas.

 

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

 

Sviđa mi se ovaj termin „autor nasilja“. Neko je autor muzike, autor predstave, autor filma, a neko je autor nasilja. Nasilje, u kontekstu “Dece Paklene pomorandže” postaje umetničko delo, rušilački, destruktivni čin. Ono što našu predstavu čini aktuelnom jeste to što ona futuristička država iz knjige i filma više nije fiktivna, već vrlo stvarna. Mi živimo u njoj, a ona baš voli da odgaja decu kao što su Aleks i njegova banda. To je njihova omladina, oni su budućnost ove države. Oni su budućnost ovog sveta. Nobl nasilnici su ponovo u modi. Kao pre osamdesetak godina.

 

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Vladimir Veličković

Don't have an account yet? Register Now!

Sign in to your account