Članica naše kuće, kostimografkinja i scenografkinja Milica Grbić Komazec junakinja je priče o kretivnosti duha koju u novom broju donose “Niti”, časopis za lutkarsku umetnost. Milica i njen pozorišni i životni partner - konstruktor lutaka Nikola Komazec dvojac su koji već godinama svojom darovitošću stvara uzbudljive scenske istine. Komazeci su primer i za to koliko je za čoveka važno da tokom života nađe pravo zanimanje, jer tako postaje najbolja verzija sebe i svojom odličnošću doprinosi boljitku zajednice u kojoj živi. Zajednica ova dva umetnika je pozorišna. U njoj su prihvaćeni i slavljeni kao izuzetni profesionalci i kreativci. O kreativnosti kao načinu života, odgovornosti prema esnafu i poslu, međusobnim bodrenjima i uopšte svom stvaralaštvu, koje podrazumeva i kohabitaciju sa svima koji doprinose nastanku jedne predstave, Milica Grbić Komazec i Nikola Komazec govorili su za najnoviji broj časopisa za lutkarsku umetnost koji objavljuje Pozorišni muzej Vojvodine … Evo celog intervjua…
Kostimografkinja i scenografkinja Milica Grbić Komazec i konstruktor lutaka Nikola Komazec: Kreatori raskošnih scenskih istina
Kostimografkinja i scenografkinja Milica Grbić Komazec i konstruktor lutaka Nikola Komazec dvojac je koji već godinama, svojom darovitošću, stvara uzbudljive scenske istine. Komazeci su primer i za to koliko je za čoveka važno da tokom života nađe pravo zanimanje, jer tako postaje najbolja verzija sebe i svojom odličnošću doprinosi boljitku zajednice u kojoj živi. Zajednica ova dva umetika je pozorišna. U njoj su prihvaćeni i slavljeni kao izuzetni profesionalci i kreativci. O kreativnosti kao načinu života, odgovornosti prema esnafu i poslu, međusobnim bodrenjima i uopšte svom stvaralaštvu, koje podrazumeva i kohabitaciji sa svima koji doprinose nastanku jedne predstave, Milica Grbić Komazec i Nikola Komazec govorili su za “Niti”.
Kako ste se obreli u ovom poslu, ko je uticao na vas, da li ste u porodici imali nekog tako “rukatog”, nekog super zanatliju - Đepeta ili Salvatora Feragama? Kakva je vrsta životne likovnosti u detinjstvu i mladosti oblikovala vašu odluku da postanete to što ste danas?
Nikola Komazec: Oduvek sam imao afinitet ka rukotvorinama i izradi unikatnih predmeta. Još tokom studija, na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu, moji profesori su me preporučili ljudima koji su radili u radionici Pozorišta "Boško Buha" u Beogradu. Tamo sam radio sa Tihomirom Mačkovićem, čovekom koji je bio strastveno posvećen lutkarstvu. Od njega sam dosta naučio i o odnosu prema poslu. U “Buhi” je moj rad prepoznala čuvena kostimografkinja i kreatorka lutaka Milena Jeftić Ničeva Kostić, koja me pozvala u radionicu Malog pozorišta "Duško Radović". U njoj je tada - kao konstruktor lutaka starije generacije, radio Milan Filipović. Tako mi se i tu ukazala prilika da mi neko takav prenese svoje iskustvo i znanje.
Milica Grbić Komazec: Oboje smo dugo u ovom poslu, a ja sam još kao dete, u ranom uzrastu, u nižim razredima osnovne škole, pokazivala interesovanje za umetnost. Dosta sam crtala, šila i već tada pravila lutke. U detinjstvu sam mnogo vremena provodila u Dječjem pozorištu u Sarajevu, gradu u kojem sam rođena i u kojem sam živela do 1992. godine i to bivanje u teatru sigurno je uticalo na moje sadašnje zanimanje. Osim toga, moja mama je kao vaspitačica u vrtiću često izrađivala lutke i sećam se da mi je to bilo jako zanimljivo. Oduvek sam imala potrebu da se, umesto igračkama, igram tekstilom, kartonom, papirom, bojama, glinom....
Kakva škola otvara put do onoga što radite danas i da li se u slučaju posla kojim se bavite školovanje završava završetkom studija ili postoji nadogradnja znanja i umeća?
Nikola Komazec: U Srbiji danas ne postoji škola za kreatora lutaka, a ni za izvođača lutaka. Sve je zapravo zasnovano na ličnom interesovanju i sreći da čovek ima nekog da mu prenese znanje.
Milica Grbić Komazec: Posle srednje - Škole za dizajn u Beogradu, završila sam Fakultet primenjenih umetnosti, odsek Scenski kostim, jer sam želela da se bavim scenskim kostimom i lutkarstvom, i upravo je to ono što radim već skoro 30 godina. Školovanje nikad ne prestaje. Nadogradnja znanja i umeća, i nakon školovanja, potrebna je, zapravo mora da postoji, tim pre što se u okviru nastavnog programa na mom fakultetu nisam bavila lutkarstvom. Sve što znam o lutkarstvu naučila sam kroz rad u pozorištu, podjednako kroz saradnju sa lutkarskim rediteljima i majstorima koji izrađuju lutke. Moram pomenuti rediteljku Emiliju Mrdaković, jer sam kroz saradnju s njom, stekla ogromno znanje o lutkarstvu.
Kada ste počeli da radite zajedno i kako je ta saradnja izgledala kroz godine?
Nikola Komazec: Upoznali smo se 1999. godine, u Pozorištu "Duško Radović", gde smo prvi put sarađivali kao kostimograf/kreator lutaka i izvođač. Ta se saradnja odmah nastavila i na projektima u drugim pozoristima u Srbiji i regionu. U poslu se odlično razumemo, zajednički istrajavamo u odlukama. Međutim, živeti u istoj kući i sarađivati međusobno ume da bude stresno, ali uvek uspemo nekako da nađemo rešenje. Važno je da se razumemo, da se prilagođavamo i da ne stajemo jedno drugom na put. Često imamo različite vizije kada je rad u pitanju, ali smo na sreću shvatili da jedno drugom moramo davati slobodu u poslu.
Milica Grbić Komazec: Pošto sarađujemo već 26 godina, normalno je da saradnja nije uvek idealna. Bude ponekad sukoba i rasprava u poslu, ali smo navikli da radimo zajedno, a, sudeći po rezultatima, to dobro funkcioniše. Lepo je to što maksimalno, i bez rezerve, pomažemo jedno drugom.
Za čiji je posao potrebno možda više strpljenja nego mašte, a za čiji se mašta ničim ne može nadomestiti, ili se sve prepliće u različitim fazama umeća?
Milica Grbić Komazec: Naša zanimanja, koja su veoma povezana i jednako važna, razlikuju se, između ostalog, i po tome što moj rad prethodi Nikolinom. Smatram da je za moj deo posla, koji obuhvata idejno rešenje, potrebno daleko više mašte i kreativnosti. Dok pripremam predstavu, čitam tekst, proučavam epohu, prikupljam inspiracije, razgovaram sa rediteljem, mnogo crtam kako bih došla do konačnih skica/idejnog rešenja. Nakon tog procesa, u lutkarskim predstavama, moje skice preuzima Nikola, koji se potom bavi radioničkom, tehničkom razradom: materijalima, nabavkom, pripremom i realizacijom. Izvođenje (izrada) lutaka, dekora, rekvizite i specifičnih delova kostima, čime se bavi Nikola, zahteva dosta vremena, preciznost i ogromno strpljenje i veštinu, ali ne toliko i maštu.
Pomenuli ste važnost preciznosti, za koju je potrebno strpljenje, za koje je - opet - potrebno vreme, koje je sve brže, cetrifugalno... Može li se, da bi se bilo precizno u vašem poslu, navežbati strpljenje?
Nikola Komazec: Strpljenje, koje je ključno za posao kojim se bavim, stvar je karaktera, odnosno ličnosti. Ili ga imaš, ili nemaš. Ljudi koji nemaju strpljenja brzo izlaze iz ovog posla. Ovo je posao koji ne trpi brzi rad, jer to kasnije može da rezulzira jedino problemima - u kvalitetu izrade scenografije i prilikom animacije lutaka. Zato i nisam spreman da pravim kompromise i prihvatam kratke rokove. U radionici, srećom, nisam sam. Sa mnom je izuzetan tim, spoj umetnika i vrsnih majstora, zanatlija s kojima dugo sarađujem i uvek se konsultujem prilikom izrade. Tokom svih ovih godina saradnje, prošli smo zajedno veliki broj različitih, zanimljivih projekata, koji nisu bili samo iz domena pozorišta. Kod nas su dobrodošli mladi i umetnici ukoliko žele da se uključe u rad, da nauče o materijalima, tehnikama, alatu, da steknu iskustvo kako izrada funkcioniše. Sutra, kad budu autori, i dođu u bilo koju radionicu sa skicama, važno je da razumeju majstora i rad radionice.
Kada govorimo o početku vašeg rada na predstavi, da li je početak svega tekst ili je ipak prva instrukcija reditelja?
Nikola Komazec: Tekst je svakako baza, a zatim razgovor s rediteljem. U lutkarskom pozorištu ponekad mi reditelju predlažemo tip lutke, i to prema mogućnostima produkcije. Često se reditelji razmaštaju više nego što je realno i nego što može da se izvede. Mi smo tu da, u okviru mogućnosti pozorišta, zajedno predložimo najbolje moguće rešenje.
Milica Grbić Komazec: Gotovo uvek - tekst je polazište, ali i ne mora da bude. Veoma često radim autorske i eksperimentalne projekte, u kojima tekst nastaje kroz proces rada na predstavi. Ukoliko tekst postoji, tek nakon pročitanog teksta, sledi razgovor s rediteljem, zatim sastanci, diskusije, razmena ideja, inspiracije, skice... Tada, najčešće zajedno, reditelj i kostimograf/kreator lutaka, donose odluke o tipu lutaka, kostimu, estetici i likovnosti. Međutim, reditelj ume i unapred da ima veoma konkretnu ideju o vizuelnim aspektima predstave. Njih je potom potrebno razumeti i likovno oblikovati.
Danas se vreme za kreativnost sve više skraćuje. Kako se stvara u takvim okolnostima?
Nikola Komazec: Prilikom dogovora uvek insistiramo na vremenu i uglavnom ne pravimo kompromise u tom smislu.
Milica Grbić Komazec: Za realizaciju jedne pozorišne predstave najčešće je potrebno najmanje dva ili više meseci rada. U taj rad je, pored autora, kostimografa, scenografa, kreatora lutaka, uključen i veliki broj drugih umetnika i zanatlija. To su dugotrajni i ozbiljni procesi, posebno kada su u pitanju lutkarske predstave. U tom slučaju se vreme, koje je potrebno za rad, udvostručuje. Svaka lutka, maska, kostim, deo dekora, rekvizit, najčešće je unikat, ručni rad. Zato je potrebno mnogo vremena i zanatskog umeća za izradu. Nemanje vremena između čitanja teksta, skica i realizacije, koje nam se ponekad nameće kao uslov, nemoguće je uskladiti a da to ne bude nauštrb kvaliteta. Složila bih se s Nikolom da, ukoliko su uslovi produkcije - što se tiče rokova i uslova, neodgovarajući i nerealni, uglavnom ne pravimo kompromise i ne prihvatamo projekte koji se rade na brzinu.
Kako doživljavate saradnje sa raznim umetnicima koji rade na predstavi: da li su one traumatične ili inspirativne, tim pre što morate da “ugodite” najpre tekstu i onome što reditelj traži od vas, a onda i svima u ekipi, glumcu prevahodno, na koncu i publici? To može da bude prilično zastrašujuća pozicija, iako je sam posao nesagledivo polje kreativnih mogućnosti...
Nikola Komazec: Lutkarske predstave radili smo u većini pozorišta u Srbiji, kao i u pojedinim pozorištima u inostranstvu. Osim toga, izrađivali smo i veliki broj elemenata kostima i scenografije zasnovanih na lutkarskim principima. Dugo smo u pozorištu, pa imamo razumevanja za stvaralačku energiju i reditelja, i glumaca. Ponekad naiđemo na nervozu, ali sam svestan da je ona uglavnom izazvana tremom, umorom, ali i željom da se dođe do najboljih rezultata.
Milica Grbić Komazec: Do sada sam kao kostimograf ili kreator lutaka sarađivala sa više od 20 profesionalnih pozorišta. Nikola i ja smo bili angažovani i na nekoliko dečjih, lutkarskih TV serija: "Kukuriku šou" (dizajn i izrada lutke), "Restorančić zalogajčić" (dizajn i izrada lutaka, a ja dizajn kostima), dok je Nikola sam radio lutkarski TV serijal "Na slovo, na slovo". Nema pravila kada je u pitanju saradnja sa ljudima. Bilo je do sada različitih iskustava, i lepih, i ružnih, ali srećom su mi ta poznanstva u pozorišnom svetu bila uglavnom inspirativna. Mnogo sam naučila iz njih i upoznala neke drage ljude. Što se tiče “ugađanja” svima - i tekstu, i reditelju, i glumcu, pa na kraju i publici, to "balansiranje" prihvatam kao umetnički i kreativni izazov jednog procesa, koji je uvek potpuno drugačiji od prethodnog. Mene raduje upravo to što uvek na drugačiji način mogu da spojim tekst i likovnost, što glumcima i reditelju mogu da dam inspiraciju. Posebna je radost ako još dođe i priznanje publike.
O čemu je, tokom izrade kostima, lutaka i scenografije, još potrebno razmišljati da bi glumac suvereno vladao scenom, lutku oživeo na pravi način i da bi mu kostim bio saradnik, a ne protivnik... Jesu li vam u tom smislu važniji kontakti s rediteljem ili glumcima?
Milica Grbić Komazec: Za kreaciju kostima, scenografije i lutaka podjednako su bitni i darovitost, i obrazovanje. U toku realizacije veoma je važno da imam stručne i dobre saradnike koji se bave izradom. Reditelj je od početka uključen u proces, ali u toku izrade, ipak je važniji kontakt sa radionicama, majstorima i glumcem. Saradnja i konkretni dogovori s rediteljem - prema skicama, ključni su na početku rada. Tada se sve definiše kako bi radionice mogle početi sa radom. Međutim, tokom izrade kostima i lutaka, praksa je da glumac više puta dolazi na probu. Tada se u dogovoru sa glumcima pojedini detalji mogu i menjati kako bi lutka bila bolje prilagođena glumcu za animaciju, bila lakša, a kostim udobniji i funkcionalniji. Normalno je da kroz rad uvidimo kako će neke stvari funkcionisati u odnosu na ono što smo na početku planirali, ali se onda može i menjati.
Važna faza kreativnosti je istraživačka. Pored “češljanja” istorije umetnosti, same istorije, istorije mode, možda i geografije, kulture uopšte, šta ta faza sve podrazumeva?
Milica Grbić Komazec: Istraživačka faza za mene je najlepši i najuzbudljiviji deo rada na predstavi. To je vreme koje provodim sama, u gledanju filmova, čitanju knjiga, skupljanju fotografija s interneta, u razgovoru sa ljudima, prikupljanju različitih inspiracija, spajanju epoha - u čemu posebno uživam. Mogu to biti i odlasci na neke lokacije, u prirodu, neki drugi grad, muzej, na pijacu, kafanu... Bezbroj je različitih mesta na kojima se inspirišem, gde primetim, ili pronađem detalje za kostim, teksture, boje.... Crtanje skica je za mene, takođe, veoma značajan deo procesa.
Koliko od mehanizma izrade lutke, scenografije, kostima mora da zna glumac? Mora li uopšte? I koliko vi morate znati o glumi u tom smislu?
Nikola Komazec: Prednost je kad je glumac od početka uključen u proces izrade lutke. Svojim sugestijama svakako može da doprinese samoj tehnici izrade i rešenjima koja će mu kasnije doneti bravure u animaciji. Prvo “oživljavanje lutke” uvek se dogodi kod nas u radionici. Dakle, izrađivač lutke mora biti donekle upućen i u animaciju.
Milica Grbić Komazec: I ja mislim da bi glumac trebalo da poznaje osnove kostima, mislim na neko elementarno poznavanje epohe i stilova, a kada su u pitanju lutke, svaki glumac-lutkar, koji se ozbiljno i profesionalno bavi lutkarstvom, uglavnom zna dosta toga o tehnologiji i izradi lutaka. Nije retkost da glumci koji se bave lutkarstvom umeju sami da izrade ili poprave lutku.
Šta je važnije za dugovečnost lutke: dobro rukovanje ili dobar kvalitet materijala?
Nikola Komazec: Podjednako je važno oboje. Ukoliko je u pitanju klasična pozorišna lutka, bez kvalitetnih materijala i dobre izrade, nema dugovečne lutke. Ali, naravno da je bitno i pažljivo rukovanje, kao i odlaganje i čuvanje.
Gde nabavljate materijale, kakvo je naše tržište u kontekstu potreba vaša dva posla?
Nikola Komazec: Snabdevamo se uglavnom u Srbiji. Poslednjih godina tržište je napredovalo i uglavnom se može pronaći sve sto je potrebno. Ponekad, ali retko, poručujemo neke materijale iz inostranstva.
Milica Grbić Komazec: Materijale nabavljam u Srbiji, najčešće u Beogradu, gde je i najveći izbor. Nisam uvek zadovoljna izborom materijala kod nas, posebno za kostim. Često sama farbam materijale, improvizujem, snalazim se, recikliram, ili, ako pronađem nešto baš dobro od materijala, pa procenim da će mi nekad biti potrebno, kupim, napravim neku manju zalihu. Sreća je da u poslednjih nekoliko godina imamo mogućnost digitalne štampe, pa možemo sami da napravimo dezen koji nam je potreban. Kada su lutke u pitanju, dosta je lakše s nabavkom materijala.
Da li je za finalnu izradu kostima, lutke i scenografije, važniji rad ruku ili mašina? Kada i gde je važnije jedno, a kada i gde drugo?
Nikola Komazec: Za početak rada, kao i za finalizaciju, uvek je potreban i najvažniji rad ruku. Naravno, uvek se prilikom izrade lutaka i scenografije koriste različite mašine i alati, od onih najprostijih, do komplikovanijih mašina. Međutim, skupa i komplikovana mašina ne znači ništa ako ne možete da je iskoristite na pravi način. Nema fabrikovanja lutke. Za pozorišnu lutku, ipak su prevashodno važni veština, neki jednostavniji alat i rad ruku.
Milica Komazec: Lutke uglavnom izrađujemo u našoj radionici, gde imam odlične uslove za rad i dobre saradnike. Oslikavanje lutaka i uopšte završnu, likovnu obradu praktikujem da radim sama. U radionici izrađujemo i različite rekvizite i scenografije. Inače, pošto sam po struci kostimograf, scenografije kao autor radim isključivo za lutkarske predstave kada potpisujem total dizajn. Kostimi se uvek izrađuju u različitim, uglavnom pozorišnim, ili privatnim krojačkim radionicama sa kojima sarađujem.
Šta mislite o mogućnosti da neki od vas (pozorišnih) umetnika možda uskoro, kada nastupi era veštačke inteligencije, više neće biti potreban? Bojite li se toga? Ili su baš kreativna, nerepetitivna zanimanja, poput vaših, jedna od onih kojima AI neće moći ništa?
Nikola Komazec: Pojava AI, nama konkretno, može dosta da pomogne i da nam olakša rad. Npr, kada su u pitanju razna rešenja, mehanizmi i slično. Ne treba je posmatrati kao pretnju, već kao pomoćni alat u realizaciji lutaka. Može da bude koristan alat i u istraživanju rešenja, kao i u izradi. Smatram da će se zbog pojave AI, kao odgovor na novonastale okolnosti, desiti refleks u svim oblastima umetnosti i zanata, isto onako kako je krajem 19. i početkom 20. veka, kao odgovor na početak masovne industrijske proizvodnje - kao povratak zanatskoj veštini nasuprot industriji, nastao art nouveau.
Milica Grbić Komazec: “I ja mislim da AI može da bude veoma koristan alat i ne plašim se da će, bar ne uskoro, moći u potpunosti da zameni rad kostimografa i kreatora lutaka. Ukoliko u budućnosti bude tendencija - a već i postoje, da AI preuzme dizajn, odnosno samo idejno rešenje, ipak je to za sada dalek put i komplikovan proces od skice do realizacije. Kompletna razrada crteža, izrada lutke i kostima, proračuni, odabir i kupovina materijala i svih delova kostima, koordinacija krojača, glumaca, rad u radionici, slikarski radovi, kao i mnoge druge stavke... To je kompleksan proces rada i za sada, u bliskoj budućnosti, ne vidim mogućnost da AI sve ovo sprovede bez umetnika, da može potpuno da preuzme sve segmente posla kostimografa, scenografa ili kreatora lutaka. Neke će se promene desiti u budućnosti sigurno, videćemo koje.
Snežana Miletić