U novom broju časopisa za lutkarsku umetnost „Niti“ objavljena je vrlo pohvalna kritika za našu „Ivicu i Maricu“, predstavu koju je režirao glumac Slobodan Ninković. Pozorišna kritičarka i dramaturškinja Divna Stojanov, u tekstu koji je naslovila „Rodna ravnopravnost i radna etika“, detaljno analizira rediteljsku ideju i učinak, posebno se osvrćući na glumački doprinos koji ovu horor bajku čini još jednom važnom predstavom naše kuće. Evo cele kritike:
„Ivica i Marica“/Pozorišta mladih, Novi Sad: „Rodna ravnopravnost i radna etika“
Deca često vole žanr horor jer je uzbudljiv i dopušta im da istražuju strah u vrlo kontrolisanim uslovima. Na kraju krajeva, jasno je da se radi samo o priči, o čemu je pisao Rejnolds u knjizi „Zastrašujuća fikcija o percepciji horora i fantastike kod čitalaca“. Kako pomenuti autor kroz studiju objašnjava, uvažavanje horor fikcije kod mladih čitalaca proizilazi iz istog korena kao i njihovo učešće u zastrašujućim igrama: mešavina straha, adrenalina i olakšanja. Iako je horor u pozorištu teško načiniti (ili makar mnogo teže nego na filmu), uzevši u obzir tehničke mogućnosti i realno vreme u kojem se pozorište dešava, Pozorište mladih iz Novog Sada upušta se, i to neustrašivo, u žanr koji manipuliše strahom. Nakon uspešne horor lutkarske predstave „Koralina“ reditelja Jakuba Maksimova, u oktobru 2025. godine nastala je bajka-horor „Ivica i Marica“, u režiji glumca-lutkara Slobodana Ninkovića.
„Ivica i Marica“ braće Grim je među prvim bajkama (ponekad i jedina) koje čujemo u detinjstvu gde je devojčica pametnija, snalažljivija, visprenija, odgovornija i daleko hrabrija od dečaka. Marica je ta koja upozorava brata da je nebezbedno da ulaze u kuću nepoznatih ljudi, pa makar ta kuća bila i od slatkiša. Ona će predložiti i sprovesti plan izbavljenja od veštice i na kraju je gurnuti u peć i tako pobediti zlo. Marica je, dakle, nosilac i realizatorka ideje da dobro pobeđuje zlo. Najvažnija karakteristika ove bajke, koju zadržava i izvedbeni tekst (Teodora Marković), jeste emancipatorska dimenzija dečjih, a naročito ženskih glasova. Devojčice i deca uopšte nisu više samo pasivni primaoci sudbine, nego postaju aktivni akteri u sopstvenom preživljavanju. Čak i ako se Ivica i Marica posmatraju kao jedan celoviti junak sastavljen od muškog i ženskog principa, kako teoretičari ponekad tumače brata i sestru, dominantnost devojčice koja je pametna, odvažna i aktivna razbija rodne stereotipe naročito izražene u bajkama. Teoretičarka Marija Tatar, interpretirajući bajku, uočava da je devojčicina pobeda nad starom vešticom ujedno i pobeda novog, smelijeg, mudrijeg, racionalnijeg ženskog principa. Mora se istaći da izvedbeni tekst u inscenaciji Pozorišta mladih ne insistira na razbijanju patrijarhalnih normi za devojčice i žene niti dodatno naglašava takav Maričin karakter, ali svakako poenta bajke i u predstavi ostaje ista – Marica je spasila čitavu stvar.
Braća Grim su bajku zapisala u posleratnoj Nemačkoj u 19. veku, iako se veruje da su verzije ove priče dugo kružile u različitim delovima Evrope. Kako su glad zbog ratova i pustošenje zemlje i smrtonosne bolesti bila realnost u kojoj su živele porodice, Ivica i Marica surovo opisuje siromaštvo i nemaštinu u kojoj se roditelji čak i odriču dece. U predstavi problem praznog stomaka umekšan je tako da su iz bajke izbačeni motivi smrti Ivičine i Maričine majke, zla maćeha i napuštanje dece u šumi, mrvice koje odbačenu decu vraćaju do kuće. U predstavi, brat i sestra su zalutali u šumu jer je Ivica pokušao da se sakrije od sestre koja mu je dosađivala da se igraju žmurke, a roditelji, iako i dalje siromašni, privrženi su deci i puni ljubavi. Lišavajući priču motiva oca koji odbacuje svoju decu na nagovor nove žene (što je još jedno mesto gde se u originalu narušava patrijarhalna matrica jer očinska figura više nije zaštitnik porodice i predstavnik vrhovnog racija), bajka na sceni postaje manje surova i lakša za identifikaciju savremenoj deci. Jednostavnoj identifikaciji i uvođenju publike u svet predstave doprinosi i zaigranost Ivice i Marice (standardno dobri Aleksa Ilić i Slavica Vučetić) na samom početku. Nakon vijanja gde vidimo da sestra dosađuje bratu, oni postaju lutke. U njihovom odnosu postojao je neiskorišćen prostor za humor, interne šale svojstvene braći i sestrama. Smena straha i smeha upotpunila bi doživljaj priče.
Drugi važan aspekat bajke koje se predstava ne odriče je socijalna dimenzija. Ekonomska linija utkana je u sam inicijalni događaj bajke – otac napušta decu jer nema dovoljno novca da ih izdržava. Kuća od slatkiša je iluzija izobilja i metafora o lako dostupnom bogatstvu. Na kraju, deca su nagrađena novcem za svoj uspeh. Protagonisti bogatstvo ne zadržavaju za hedonistički život, nego ga koriste za obnovu porodične ekonomije. Njihova pobeda nije samo moralni, već i ekonomski emancipatorski čin, a spasenje dolazi kroz rad i odricanje, nikako kroz uživanje i milost. Iskušenje otelotvoreno u Veštici stiže u vidu besplatne hrane, lenjosti i nerada sugerišući da preterano uživanje ima visoku cenu. Sistem vrednosti koji se uviđa u „Ivici i Marici“ duboko je ukorenjen u kapilističku i protestantsku etiku, ali kako se ne bi dublje zalazilo u teorijsku raspravu (upućujem na Mariju Tatar i Džeka Zipesa), vratićemo se korišćenju ovih ideja u predstavi. Reditelj i dramaturškinja zadržavaju siromaštvo roditelja. Majka poverava ocu kako se pribojava da zbog manjka novca njihova deca nemaju jednake mogućnosti kao druga deca i da im je zbog toga život otežan. Na kraju, Ivica i Marica blago koriste da otvore poslastičarnicu, gde će raditi zajedno s roditeljima i gde drugi takođe mogu da rade kako bi imali bolji život. Predstava odslikava trijumf rada, discipline i inteligencije nad impulsivnošću i željom i kazuje da je akumulacija novca opravdana ako služi radnoj etici, napretku, još većoj proizvodnji i moralnom poretku. Perpetuiranje kapitalističkih stavova ne određujem ni kao poželjno, ni nepoželjno u pozorištu za decu, niti kao ispravno ili neispravno. Ovo zavisi od ideološkog usmerenja autora i artikulacije poruke koja se šalje publici. U tekstu tumačim ovaj segment kako bi sebi i publici razložila značenja sa scene.
Vizuelni identitet predstave (Milica Grbić Komazec) oduševljava. Scenografija je multifunkcionalna i od roditeljskog doma lako se pretvara u nebezbednu šumu, pa u zavodljivu Grizeldinu kuću. Laka i brza promena povećava napetost i podiže strepnju da će se deca vrlo brzo ponovo naći u nevolji. Kostim u braon i nijansama koje asociraju na zemlju i duboku šumu zadržao je, vrlo diskretno, nenametljiva obeležja nemačke tradicionalne odeće.
Najbolja animacija u predstavi su dva momenta kada lutku veštice Grizelde animiraju glumci, izuzetno vešti i precizni i s lutakama i s glasom, Neda Danilović (koja je inače lik Veštice) i glumac Saša Latinović. Lutka animirana pomoću četiri ruke ostvaruje pun potencijal. Tada i njene noge koračaju, a ne hoda, kao ostali likovi, skakućući ili preletajući s jednog mesta na drugo. Impozantna je lakoća kojom u tim trenucima Veštica preuzima čitavu scenu, prostor i živote glavnih likova. Tako animirana, potpuno oživljena pred našim očima deluje zastrašujuće. Tome doprinosi i promena izgleda lutke Grizelde, gde od nežne roze haljine, umilnog izraza lica postaje namrštena veštica u crnom. S druge strane, animaciji svih lutki nije pomogla preopterećenost rečima. Ekspozicija koja objašnjava da sestra dosađuje bratu jer želi da se igra s njim (ne znamo šta on želi da radi i u čemu mu smeta, pa prihvatamo da starijem uvek smeta mlađi sibling) repetitivna je u pogledu informacija. Čini se i da je čitav tekst opterećen rečima i ponavljanjima. Scenografija i atmosfera sačinjena od zloslutnih zvukova šume, tame i poigravanja sa svetlom (Ratko Jerković), dima, muzike (Petar Bursać), prenosili su i informacije i odlično gradirali hororičan osećaj. Motivi koji su izbačeni iz originalne bajke nisu zamenjeni novom radnjom, te se stvarao osećaj dugog trajanja i praznog hoda.
Ova predstava, adekvatno namenjena deci starijoj od pet godina koja su upoznata s bajkom i pozorištem, zadržala je ohrabrujući ton bajke i pokazuje da deca mogu prevazići pretnje koje dolaze od kuće, simbola bezbednog mesta i okoline kakva je zastrašujuća šuma. Predstava oslikava prelazak iz sveta magije u svet racionalnosti i kontrole i prikazuje preko potrebno transponovanje moći i junaštva s glavnog muškog lika na ženski. Rediteljski prvenac koji je načinio Slobodan Ninković, nakon „Crvenkape“ koju je u istom pozorištu režirao glumac-lutkar Saša Latinović, otvara mogućnosti da lutkari nakon decenija iskustva i razumevanja tehnologije lutaka režiraju, od čega će koristi imati čitava pozorišna lutkarska scena i publika.
Divna Stojanov